БЛАГО ЦАРА ЛАЗАРА

Ђорђе Петровић, постарији тежак из Белог Поља код Обреновца, кренуо једног пролећног дана запрежним колима за Београд. Имао нека посла. Негде код остружничке механе, заустави га непознати човек и замоли да га повезе. Успут, седећи један до другог, реч по реч, установише и да су имењаци, па се запричаше ко су и одакле су, кога од укућана имају и чиме се баве. Разговараше као да је знају откад икад. Путник се утом поче вајкати на свој тежак и мучан живот. Рече да је сигуран да би могао постати најсрећнији човек само ако би успео нешто да постигне. Осети Белопољац да је то нешто баш тајанствено, те радознало упита шта је посреди. Онај, као да је само то питање чекао, поче:

• Видиш, брате Ђорђе, већ неко време знам за место где има закопаног старинског блага, само нисам у стању сам да га извадим. Прво, треба ми још пара да купим машину која ће новац копати, а после и још једно њих двојица да тај посао могу свршити, јер сам не могу њоме руковати. Нисам наишао на поузданог човека који би моју тајну чувао. Него, са тобом бих радо пристао да радим. Видим, поштен си човек. Ако хоћеш, ја ћу ти целу тајну открити.

Кад стигоше пред Београд, позва Ђорђа да се предвече нађу у његовој кући да му о свему потанко исприча, па одјури према Врачару. Кад се почело смркавати, Ђорђе дође на речену адресу, где га домаћин дочека са женом и кћерчицом. Чим седоше, пређе на ствар. Замоли најпре Ђорђа да се на хлеб и со закуне да ће тајну чувати. Ђорђе се прекрсти и рече да ће му веран бити.

Имењак започе своју исповест:

• Пре неколико година сазнао сам да је у Србију дошао неки Август Бојне из Америке, наш човек који је тамо морао да пребегне. Донео је нека пожутела докумета и тестамент својих предака који доказују да је потомак, ни мање, ни више, него цара Лазара. Он је потоњи из те лозе. Његов прадеда Андреја, блиски је сродник фамилије цара Лазара. Бежећи од турског гоњења, настанио се у Немачкој. Ту је породицу и потомство стекао. Андреја је пред смрт оставио тестамент свом сину Фридриху фон Лазару, у коме је описао читаво порекло и место у неком подземном своду где је његов отац склонио девет окованих сандука силног блага и старог оружја огромне вредности.

Ђорђе је запањен и отворених уста упијао сваку реч.

Извуче домаћин онда неку хартију, за коју рече да је то тај тестамент, па поче да чита:

„Било ми је око 12 година, када сам се враћао кући од Сокола са старим слугом Јевремом Надуждцем. Рече ми да одемо на београдски друм, да ми покаже где ми је отац становао. Показа ми једну упола срушену кулу и неке зидине, те рече да је ту седео мој отац Лазар, кнез од српске земље, човек славан и поштен. Испричао ми је колико је цело моје племе било поштовано, како су Турци сав мој род потукли и однели велики иметак. Ја сам једини од рода остао, јер ме је овај слуга спасао од пожара у Шапцу. Шумадија беше једино што је остало. И показао ми је докле је то остало, али то сад не вреди ништа, јер су Турци сав народ побили а куле попалили.“

• Ма шта кажеш, имењаче! Ау, сунце ти жарко! А шта би с тим из Америке?

• Он ти је, брате Ђорђе, с тим тестаментом дошао у Србију, решен да по њему пронађе благо својих предака. Кад је стигао у Београд, нађе за тумача неког тишлера из Ниша, пошто српски није знао. Са документима се упутио тадашњем министру финансија Чеди Мијатовићу, који, када се увери да код Августа нема швиндлераја, одобри му да може тражити благо по Србији. И нашао је после место где је благо закопано. Одмах је то дојавио Мијатовићу и замолио га за одред војника да му благо од народа чувају. Обећао му Мијатовић, али се војска не појави. Наговори га онај тишлер, па Август сам ископа неколико буради старог новца. Тишлар га онда отрова, диже му новац и документа и побеже у Лондон. Тамо се оженио богатом грофицом и остао да у богатству живи.

• Пу, битанге!

• Ја сам ти, мој Ђорђе, ишао и у Лондон да нађем тог тишлера. И нашао сам га и убедио да дође у Србију и покаже ми место где је новац. Ал, разабрао он да за себе не може неку особиту корист да изради, па ми само овлаш руком и неодређено показао на карти да је то негде на западу Србије. Започео сам да тражим и у подринском округу наишао на једног учитеља код кога је Август Бојне ономад одсео и оставио му препис тестамента. Из њега сам и копирао овај тестамант који ти сад показујем. Тако сам и нашао место где су новци, па сам наручио из Пеште машину без које их не могу ископати. Али, ето, немам пара да машину сасвим исплатим. Зато ми чим пре и што више пара треба. Ја бих машину пренео до Обреновца, и то по ноћи и кришом. Ако би ме ухватили, спреман сам и финансе да потплатим.

Гледа га Ђорђе, па онако припрост и неписмен, а душеван, поверова му све и даде реч да ће помоћи колико год може. Да своју везу чвршћом и трајнијом учине, још се исте вечери и окумише. Али, беше то почетак и крај несреће Ђорђеве.

Меница кралјевине Србије иѕ 1903.

Још исте ноћи затражи му кум паре. И Ђорђе даде свих 30 динара које је при себи имао. А од како се кући вратио, поче да раскућава како би кума новцима снабдео за откуп машине. Овај је једнако кукао да му још пара треба, иначе ће све пропасти. Продаде Ђорђе и једног коња и кола, па другог коња и кола, продаде и зелено жито на четири њиве засејано. Сав новац даде куму у шаке. И задужио се по целом Обреновцу код трговаца и познаника. Имао је леп иметак, живео лепо и скромно, са два ожењена сина. Кад је готово све распродао, један син га напусти, а други на крају и отера. Заслужио је, знао је и сам. Пође један дан за Београд да кума нађе и са њим сврши, али помисли како у овој земљи има суда те ће своју правду истерати, а штету надокнадити. И пријави кума властима.

Испоставило се да им кум беше већ познат као варалица Ђорђе Николић Кочић. Подигоше тужбу 29. новембра 1899. под нумером 9480 код Првостепеног суду за град Београд, па покренуше кривичну истрагу и стрпаше га у притвор код кварта савамалског. Истрага утври да је на исти начин преварио и Николу Јевтића, стругара из Уба. Од овог заната је живео годинама, а имао је и свој алат. Успеху су добрано доприносили његова красноречивост и љубазност. Кад би нашао жртву, одмах би износио онај тестамент и неку копију из 1873. из венецијанског музејума, где се помињу места у којима лежи скривено благо из римских остава на тлу Балканског полуострва. Лакшем убеђивању је служила и копија некаквог писма Чеде Мијатовића, државника и историка, писаног 1894. године, уверавајући жртву да су тврђења Августа Бојнеа и његов тестамент истинити.

Чедомир Мијатовић

Кочић је, иначе, био поприлично мистериозна појава. Био је родом из Модриче, а у Србији је стално живео од 1892. Имао је и своју миљеницу, чија би прошлост требало боље да буде расветљена. Заједно су живели од 1894. А нашли су се, веле људи, у Шапцу. Она је крила чак и своје име, па се час звала Пава, час Јованка Петровићева. Неки говорише да је она чувена лепа Пава што под ковиљем спава, како је и у песми опевано. Имали су са собом и двоје деце – дечкића Бранислава од пет година и трогодишњу девојчицу Даницу. Тврдили су да су деца њихова, али се истрагом утврдило да лажу. Изгледа да су и та дечица, особито Даница, била ту само ради заната. Девојчицу је водио са собом и, варајући свет, у њу се клео да је све што прича истина. Њени се родитељи не знају, што су истражитељи једно време прећуткивали, надајући се да ће се јавити и вратити је.

О овом случају известио је Полицијски гласник средином октобра 1899. и упутио молбу свим полицијским властима да уредништву јаве ако што знају или сазнају за овога Ђорђа и његову жену Паву – Јованку, јер је и она била под истрагом. И слику варалице су објавили.

У овоме случају, суд је утврдио „да су приватни тужиоци, имајући у виду и своју корист, оптуженом давали новац да уради нешто што се сматрало за немогућно. А како такав уговор, који за предмет има нешто немогућно, није могао према Грађанском законику засновати приватноправну обавезу оптуженога, већ новац који је примио припада тужиоцима, они га не могу натраг искати. Тако је онда испало да овде нема оштећења тужилаца какво се код дела преваре тражи, па зато ово дело и не стоји. Утолико пре, што се у нашем народу још држи предање о закопаном благу. Ислеђивањем није несумњиво констатовано да је тражење закопаног блага од стране оптуженога само начин којим друге заводи и новац им узима, и да оно не потиче из уверења да блага има и да га треба тражити.“

Случај је потом, по исказаној жалби, предат Касационом суду, који ове примедбе првостепеног суда није усвојио, већ је дао противразлоге. Нашао је да су „по овом оптужењу испуњени сви услови који се за дело преваре по Кривичном закону траже, па и штета приватних тужилаца. Они нису дајући свој новац туженоме да купи машину, новац давали да он уради нешто што се има сматрати као сасвим немогуће. Све његове радње тврде превару, да на овај начин друге штети а себе издржава, пошто ни с које друге стране издржавања није имао.“

На концу приче, спор је тако окончан одлуком Касационог суда бр. 10153 већ 9. децембра 1899.

Да ли је мучни Ђорђе из Белог Поља успео и да поврати новац, о томе вам не знам ништа рећи. А о благу цара Лазара, још се испрадају легенде.

Приредила: Ивана Јаношевић