ВРУЋ САЛЕП СРЦЕ ГРИЈЕ, БЛАГО ОНОМ КО ПОПИЈЕ

Боравих недавно, после подужег времена, у Сарајеву. Април је већ био готово на измаку, али варљиво пролећно време потпуно се у зимско преобратило. Оштар ветар и крупне пахуље кад им време није нису нудили ништа паметније но да се нађе неки ушушкани кутак. И баш у једном таквом, уз добродошлицу уследи питање, а уз њега и одговор:

-       И, шта ћемо? Чуј, шта ћемо!? На овај кијамет, само салеп може помоћ! Јашта, море. Значи, салеп!

Добро, де.

За који минут на ниском столу је била велика чаша густог белог напитка. Дугачком кашичицом добро промешан.

-       Бурјум!

Већ први гутљај, уз арому цимета, одагна студен. Омамљујући укус топлог салепа клизну низ грло. Враћао је у неко давно минуло доба, када је спреман у свим покрајинама Оријента, од Ирана и Блиског истока па све до Саве, Дунава и Уне. Цео варошки свет пио га је уместо кафе и чаја, а улицама га носиле и продавале салебџије из бакарних калајисаних канти. После се могао попити у некој од посластичарница и чајџиница. Данас, ваљда, само још у шехер Сарајеву.

Они који су га дуже времена редовно пили, знали су да је лековит и да добро чини за плућа и стомак. О томе је свој суд и медицина дала и потврдила да је одличан и као лек и као храна „за мршаве, бледе, истрошене и немоћне, оне што пате од стезања, болова у прсима, пролива и срдобоље“. И додаје да је „добар и за опорављење растројених, поремећених органа за варење, како код људи, тако и код деце“. Баш тако га описаше у једном старом напису из 1888, уз упутство за справљање и употребу.

Иако се не препознадох ни у једном од побројаног, ипак сркнух још једном.

Кажу даље, да осушену кртолу каћуна (Orchis morio) треба добро утићи и самлети посве ситно, сварити с проврелим млеком на тихој ватри пазећи да не искипи, па пити млаког три чаше дневно. Ваљало је убрати хиљаду струкова каћуна у позну јесен или рано пролеће, пре но што израсте, за килограм салеповог брашна. Румелијска и малоазијска салеп биљка је могла бити скупа, а и „неваљала“ због дугог задржавања у разним местима при транспорту, те се погодним показао на нашим ливадама и пашњацима чест каћун. За употребу је био само корен са жилицама. На литар млека довољне су две велике кашике брашна да се добије права густина напитка, уз мешање са дна до врха. Ко воли, може додатно и да заслади, најбоље медом, мада већ има довољно сладак укус. Е, у томе се већ могло лако уживати и мерачити. „Он болесника и немоћника опоравља и лечи, а здравога подржава.“

На овакво „подржавање“ знатно утиче и амбијент знамените чајџинице. Невелики простор, дрвени патос застрт ћилимима, уз зид удобна сећија са шареним јастуцима, свуд около посуде с мешавинама чајева по полицама, урамљене успомене из прошлог века и један мачак. С оне стране излога, калдрмом поплочана стрма улица и дућани.

И за роман доста, за камоли за причу.

Autor: Ивана Јаношевић