ЗАГОРКИ МИЋИЋ У СПОМЕН
ОМАМЉЕНОСТ ХУСЕРЛОВОМ ФИЛОЗОФИЈОМ
Пре тачно 120 година, на дан 17. октобра 1903. године у породици угледног обреновачког трговца и индустријалца Саве Мићића и жене су Љубице, рођене Михаиловић, родила се кћи, којој су дали име Загорка. Одрастала је, уз браћу Стевана и Ратибора, и сестре Драгињу и Јулијану, у породичној кући на сунчаној страни главне улице, под будним оком брижне и пожртвоване мајке, која је својој деци успела да усади љубав ка књизи и образовању. Загоркину жељу да студира филозофију, родитељи су подржали, те се тако отиснула ка сазнавању „љубави према мудрости“ на београдском универзитету. По свршеним студијама, одлази у Берлин да студира психологију. Две године потом, здравствени разлози су је навели да пређе на Универзитет у Фрајбургу. О свом боравку тамо сведочи: „Како су тада у психологији били актуелни методски проблеми заснивања те дисциплине и односи међу разним психолошким правцима, то сам пошла да слушам предавања из логике и теорије сазнања која је држао Едмунд Хусерл (истакнути филозоф и математичар, утемељивач феноменолошке филозофије). Његова предавања су била веома посећена, иако су била сувопарна и тешка. Утолико ме је више зачудило што се код студената могла видети извесна „омамљеност“ Хусерловом филозофијом и личношћу. Мени је то у почетку било неразумљиво. Доцније ћу и сама бити обухваћена тим утицајем.“ Осим предавања код угледног професора убрзо се прикључила састанцима у Хусерловој кући. „То је, пише она, за мене био најјачи интелектуални доживљај за време студирања, и уопште. Ти састанци су из темеља потресали и покретали моју мисао. Учесници тих састанака су били научници из разних земаља и из Немачке, већином професори, доценти и асистенти, и то не само филозофи већ и разни други научници. Саслушали бисмо реферат и дискусија се одвијала аргументовано, озбиљно, објективно до дубоко у ноћ“. Хусерл је тада упутио препоруку Универзитету у Балтимору да Загорка тамо предаје, што је и прихваћено. Но, почетак Другог светског рата је већ био известан, те се то није догодило.
Фeноменологију, која је тада била у фокусу европске пажње, учила је на самом њеном извору. Уочивши њену преданост филозофији, Хусерл је подржавао не само у области специјалних филозофских истраживања него и у области анализа многих проблема науке и уметности. Тада је и почела да пише докторску дисертацију о феноменолошкој теорији наука, уз ментора Еугена Финка, асистента и једног од најближих Хусерлових сарадника. Политичка збивања у Немачкој и Европи у освит Другог светског рата, али и лични разлози, приморали су је да прекине рад на писању дисертације и вратила се у Београд. Нажалост, њени радови започети у Фрајбургу, загубљени су током бомбардовања Београда.
Звање доктора филозофских наука стекла је на Филозофском факултету у Београду 1934. године, а тема њене дисертације била је „Феноменологија Едмунда Хусерла“ (која је и објављена 1937. године). Био је то један од првих увода у феноменологију ван немачког говорног подручја. Са професором Хусерлом одржавала је редовну преписку испуњену међусобним уважавањем све до његове смрти 1938. године.
Име Загорке Мићић налази се и на оснивачком акту Српског филозофског друштва које је свој рад започело 22. октобра 1938. године (поменимо и то да су међу оснивачима тога друштва били и Бранислав Петронијевић, Никола Поповић, Владан Максимовић, Милош Ђурић, Јустин Поповић, Бранислав Стевановић, Тома Живановић, Душан Стојановић, Душан Недељковић, Живојин Симић, Јелисавета Бранковић, Кајица Миланов, Живојин Гарашанин и Владимир Дворниковић). Загорка је била и активни члан Интернационалног друштва за феноменолошка истраживања. У свом научном раду, бавила се и другим филозофским, културолошким и педагошким проблемима, и објављивала научне студије и радове. Још уочи рата (1937/38.) у свом стану недељом поподне је окупљала своје колеге, на „Филозофским дискусионим састанцима код Заге“, које је приређивала и у послератним годинама. Младим филозофима увек је била спремна да пренесе своја знања и искуства, баш као што су то чинили и велики европски мислиоци које је имала за узоре.
Ратне године проводи у Обреновцу и Мислођину. Тада и сазнива своју породицу, удајом за Андрију Цоловићу, капетана речне пловидбе 1943. године, а наредне, 1944. године добија сина Слободана. Од школске 1947/48. постављена је за директора Државне мешовите реалне гимназије у Обреновцу, где је предавала и Економску географију и филозофију. У годишњем извештају о раду Гиманзије за ту школску годину остало је забележено да је одмах по постављену организовала заједнички (општи) родитељски састанак са предавањем „Како наша школа васпитава омладину“. Потом предаје у 7. мушкој гимназији на Лекином брду у Београду.
Одликовали су је изразита самокритичност и перфекционизам, настојање да се истакну квалитативне вредности, што се препознаје у оштро, али аргументовано изнетим ставовима у време када је то могло да створи проблеме. „Као самосталан и критички мислилац и личност истинске културе, остала је изван групних и личних идејних сукоба и обрачуна и незваничних и званичних дискриминација ових или оних филозофа: сваки догматизам и апологетика били су јој такође страни и неприхватљиви“ – пише о њој Богдан Шешић. На позив да преузме катедру филозофије на београдском универзитету, на предложени модел организације катедре и студијског програма, није добила подршку. Одлази на Филозофски факултет у Скопље где предаје историју филозофије и логику све до пензионисања 1972. године. Ту је била добро прихваћена и стекла је велики углед међу колегама, студентима, али и у културној јавности. У том периоду објавила је велики број студија, расправа, чланака и приказа.
И ма где ишла на свом научном и педагошком путу, у свој родни Обреновац је увек с радошћу долазила. Они који су је познавали памте је као срдачну, ведру и дружељубиву особу, привржену ћерку и сестру, пожртвовану супругу и нежну мајку. Њени сарадници посебно је истичу као значајног и плодног филозофског писца, цене мудар, одлучан и ангажован њен педагошки рад на универзитету.
Умрла је у Београду 27. августа 1982. године. Поводом стогодишњице њеног рођења одржан је 20. Децембра 2003. године научни скуп на Филозофском факултету у Београду.
Иницијатива за постављање спомен плоче на родној кући Загорке Мићић у Обреновцу, у улици Милоша Обреновића 159, покренута још 2012. године, добила је свој коначни исход 24. октобра 2017. године. У Библиотеци „Влада Аксентијевић“ у Обреновцу одржана је свечаност и приређена изложба. Тако је др Загорки Мићић, професорки филозофије, универзитетском педагогу и значајном научном ствараоцу, и, пре свега, нашој суграђанки указана почаст коју заслужује.
Аурор текста: Ивана Јаношевић
Фотографије: фото архива Библиотеке Влада Аксентијевић Обреновац и М.П.Н.