ТАЈНА ПОШТАНСКОГ ФАХА 169

У једном од престоничких дневних листова средином 1924. године освануо је оглас који је од речи до речи гласио:

„Госпођице и Госпођо!

Ако желите да сачувате или повратите невиност и девичанство, обратите се писмом на поштански фах 169 у које ставити 11 динара.

 Гаранција и дискреција зајемчена.“

Већ од следећег јутра почелa су да стиж  прва писама на фах 169 у Главнoj београдскoj пошти. По причи поштанских чиновника, само првих дана је за писма долазио један човек четрдесетих година. Писма су се гомилала, али он више није долазио. Када се и после три недеље није појавио, фах је испражњен а писма стрпана у један џак и остављена да чекају адресанта.

Како ниједна појава ма какве сумњиве природе није остајала непозната београдској полицији, и за ову почеше да се интересују. За адресанта посебно. Али, једини траг који су имали био је фах 169, тако да све даље провере нису биле изгледне. Претпоставили су да је оглас пустио неки хохштаплер, који је покупио неколико партија писама и онда ухватио маглу.

Неколико дана потом, по сасвим другој дојави, полицији паде у руке Милан Д. Поповић, бивши кафеџија „Код Златног грозда“ подно Варош капије. Ухваћен је због беспосличења. Предао је био кафану јер посао није ишао баш најбоље, а новац убрзо потрошио. Стан је нашао у кафани „Најдановић“ у Босанској улици. На саслушању је готово увређен тврдио да није нерадник. При претресу, нађоше код њега неколико писама са адресом Фах 169 – Главна пошта.

Кад га притиснуше, признао је да се бави лекарством и да је током своје праксе пронашао један лек за жене. Био је потпуно уверен да је то епохални проналазак који ће га учинити богатим човеком. Испричао је и како је још за време док је држао „Златни грозд“ имао свој амболаторијум за венеричне болести и колико је за лечење напраћивао. Када су га упитали за писма из фаха 169, рече да је на сва одмах одговарао, напомињући пацијенткињама да га морају посетити. Али, неповерљив женски свет, ниједна не дође, иако им је гарантовао дискрецију. Све паре које је у писмима добио, потрошио је на слање одговора и на рекламу. Разочаран, дигао је руке и није више одлазио по писма. О свом проналаску није хтео ни за живу главу ишта да каже, чак и кад му затвором припретише. Тако чудотворни лек за спас човечанства остаде тајна, непознат. Стотине писама остала су без одговора, стотине жена изневерених очекивања.

А судећи по броју писама, а било их је више од шест стотина, проналазак је изгледа побудио огромно интересовање и у унутрашњости. Међу писмима је било и једно од три медецинарке у коме младе студенткиње моле да им се „пошаље на горњу шифру одговор са свим детаљима“. Једно је писмо чак из Бугарске пристигло, са понудом једног господина да буде агент за продају препарата на бугарском тржишту.

Полиција је, узевши све у обзир, дошла до уверења да је Милан један обичан преварант и казнила га са 30 дана затвора и прогонством у Наталинце, одакле је родом и где је утврђено да му живи жена са троје деце.

О овом случају је и сва престоничка штампа известила у јутарњим издањима. Телефон Глиге Поповића, шефа јавне безбедности Управе града, звонио је читавог наредног дана. Све сами анонимни позиви успаничених жена. Те где су писма завршила, па да ли је сад и садржина писама откривена и, нарочито, ко их је писао.  

Током дана стигли су и неки дописи, а међу њима и једно писмо:

„Поштовани г. шефе,

У овдашњем листу, ако се не варам, изашао је пре извесног времена овај оглас (следује цитат). Куриозума ради иако се овај оглас не односи на мене, јер ја припадам мушком полу, обраћам вам се и скрећем вам пажњу на овог „проналазача“ како која од лакомислених и наивних (ако их уопште има) жена, не би постала жртва. Исход ове ствари интересује ме.

С поштовањем,

Један који не жели ниједан од оних лекова“

Сумња овог непознатог господина и дама које су позивале ипак није била без основа. Ето, једна од Миланових првих пацијенткиња, супруга једног пречанског инжењера са станом у близини Тркалишта, покушала је да дође до лека за „очување и повраћање девичанства“. Од ове госпође, он је за пет дана добио чак три писма у којима моли да што хитније пошаље рецепт. Видевши госпођину нервозу, двапут јој је одговорио да га мора посетити. Она је, разуме се, покушала да избегне састанак, али када јој је објаснио да лек дејствује само у присуству лекара, онда га је позвала у свој стан. И он једног дана пође са својим лекаријама. Било је то око 11 пре подне. У елегантно намештеном стану једне вишеспратнице дочекала га је млада жена, увела га у салон и одмах стала да се интересује за проналазак.

И таман кад је Милан отворио своју ташну, пред вратима се наједном зачуше кораци и брава шкљоцну. Инжењер је тога дана дошао нешто раније кући. Чувши мужевљев глас, госпођа пребледе, узврте се гледајући час на врата, чак у лекара и његову торбу. Рече му испрекиданим гласом да другог излаза нема и да бежи кроз прозор. Милан приђе прозору, погледа доле и оста ужаснут. Стан је био на првом спрату, а до плочника бар 6 метара висине. Није имао куд, зажмури и скочи, а за њим долете и његова ташна. Никад се Милан није бавио спортом, а нарочито скакањем, али срећом, прође без повреда. Не обазирући се на оно неколико случајних пролазника, дограби ташну и стушти се низ улицу. С прозора кроз који је искочио, чули су се узвици: „Држ'те разбојника! Не дајте да побегне!“ Успео је да умакне. Госпођа је, дознало се убрзо, из разлога једино њој знаних, напустила мужа и поднела молбу суду за бракоразводну парницу.

Милан Д. Поповић је после поновљеног испитивања, по удруженим параграфима 334а и 342, проглашен кривим због бесправног лечења спољних и унутрашњих болести и због неуредног занимања и скитње.

О његовој даљој судбини, као човека и проналазача чудотворног лека, штампа више није писала. Једини траг је остао у Картотеци житеља Београда:

Милан Поповић, по занимању кафеџија, рођен 15.10. 1894. у Наталинцима – Опленац – Београд, отац Драгољуб, мајка Катарина; супруга Анка рођ. Николић из Наталинаца, 1901; син Драгослав рођен 1924, син Момчило рођен 1927. у Рачи. Од 1940. пријављен са станом у Душановој у Београду.

Породични живот у Наталинцима, изгледа, није потрајао. Београд је нудио много више.

Аутор: Ивана Јаношевић