Историја српског сликарства обележена је стваралаштвом бројних уметника. Различити су њихови сензибилитети, инспирације, уметнички афинитети, стилска одређења... Свој уметнички правац и израз градили су у животним, друштвеним и уметничким околностима епоха којима су припадали. Начин живота није увек био само њихов избор, као што није било ни то да ли и колико о њима данас знамо. У оне за које можемо рећи да су заборављени, или бар мање познати, спада и Павел Петровић. Да то буде тако, био је поприлично заслужан и његов авантуристички дух који га је водио диљем света. Тешко се и побројати могу сва места његовог боравка, а онда и открити дела која је стварао. А његов животни и уметнички пут једнако су вредни приче.
Рођен је 1818. у Темишвару, где је његов отац Сава, живописац, имао сликарску радионицу. Подграђе Фабрика је било живо, насељено већином српским живљем, трговцима и занатлијама. „Мој отац, као сиромах човек, чинио је више него што му је могућно било, давши ме на васпитаније и науку, али ја јогунаст и од нарави тврдоглав будући, бегао сам од науке као ђаво од крста“, писао је доцније Павел жалећи што није свршио школу. Више су га привлачили тамишки ритови и скитање сокацима. Као момчић мотао се понајвише око поштанских дилижанси и путника који су одлазили у неке њему непознате градове. Загледан у тај вазда весео, забаван и бучан свет, посве друкчији од намргођених становника Фабрике, маштао је да се и сâм једном отисне у свет.
У очевој радионици је овладао основим сликарским вештинама, те га он, као шеснаестогодишњака, уписује у уметничку школу у Бечу. Отуда се вратио 1838. као „академическиј живописац“, како се и потписивао на иконама које је радио. Убрзо се оженио Драгињом Поповић и преселио у њен Модош (данашњи Јаша Томић). Изродили су троје деце, од којих су у животу остали син Теодор и кћи Кристина. Наредних неколико година осликавао је модошку цркву иконама у барокном стилу, по угледу на оне које је виђао у Бечу, али и под снажним утицајем сликарства Константина Данила. Четири престоне иконе и данас стоје у Цркви Светог Николе. Израдио је и неке успеле портрете.
А онда је узео своје кичице и отумарао у свет, остављајући за собом дотадашњи монотони живот. „Ја се као један човек дању и ноћу без одмора трудим... и опет колико више могу од уста моји откидам само да мојим сирочадима више уштедим и пошаљем. Бог ми је сâм свудјатељ шта сам досад све претрпио, али сам се у себи и пред живим Богом заклео да мом премилом роду покажем да имам у себи карактера, да сам од праве српске крви, и сву ћу силу моју жертвовати само да ону стазу, којом сам пошао и даље продужим“. Но, остаде то само на речима. Драгиња би ускраћена за икакву његову помоћ, а и отац од њега диже руке. Ипак је и без благослова пошао у сусрет широком свету, „без новца, сирома и гоњен, не знајући ни један страни језик“. Две године је лутао из града у град, од Беча, Париза, Лондона, Рима, Напуља, стигао до Каира и Александрије, а отуда чак до Индије. Породица га је преко аустријских конзуларних власти тражила у далеком свету, али је он за њих остајао неухватљив. У Индији је стекао леп глас као сликар, те радио портрете енглеских официра и чиновника. Научио је и језике, што му је омогућило да стигне и до угледне, богате индијске клијетеле. Боравио је и у Калкути, Симли на Хималајима и Хонконгу.
О његовим странствовањима једини траг су била повремена писма оцу и стрицу, која су доспела и на странице „Српског народног листа“, који је излазио у Будиму, где их је објављивао уредник Теодор Павловић.
Писао је Павел о устанку Сика, о несносним врућинама индијским, улицама и здањима које је видео, приликама у овој земљи у којој је налазио пуно посла... „Страшно је овде у Индији. Јест да се новац лако зарађује, али исто тако може и лако да се умре. Од сто страних људи, само их двадесет може опстојати.“ Али и поздраве и неке савете је упућивао, о томе да децу треба давати на учење страних језика, а срећу своју тражити у упознавању са другим народима, обичајима и карактерима. Као да је тиме и за себе оправдање тражио.
Отац му је отписивао да се врати кући и породици, а он одговарао „дабогда да се и ја вратити могу, да ми жељу моју испуни да вас барем јошт један пут у животу мом видети могу“, но у Модош није долазио. Упутио се даље у Лахону, Калкуту, па у Кину. У даљим писмима наводи да је дошавши у Париз примљен с великим почастима. Истицао је да би требало да се „мила браћа Србљи“ са њим диче и поносе. Али га они због његовог вандракошког живота и небриге за своје ближње, не узимаше ни за славног, нити часног човека. Било му је стало да се о њему говори, па се писмима оглашавао из Кине и у „Српским новинама“: „Па зар је то мала ствар што сам ја у кратко време толико света видео...“
Запутио се онда у Америку, где је боравио у Сан Франциску. У Државном архиву у Бечу пронађена је и преписка његове породице са аустријским конзуларним властима у Америци. Грађу је проучио професор Алекса Ивић закључивши да је крајем 1851. дошао из Сан Франциска у Валпазарио, да је путовао и у Сантјаго, Котјаго, Лиму, где му се сваки траг губи 1856. године.
Дуго година је био непознат његов даљи живот. Тек су новија истраживања утврдила податке о његовом боравку у Њујорку, Перуу, Сан Франциску, Лос Анђелесу, Портланду...
Оженио се 1870. седамнаестогодишњом Елизабетом и са њом се обрео у Аустралији 1879. године. Поводом њеног самоубиства био под полицијском истрагом. У Америку се враћа најпре у Сан Франциско, а потом одлази на Хаваје где као је уметник краљевског двора портретисао тамошњу краљевску породицу.
На велико путовање креће 1885. по задатку хавајског краља да изради портрете светских монарха. Пут га је водио од Сиднеја, Калкуте, Банкока, Каира до Рима, где и умире 1887. Сахрањен је на римском католичком гробљу.
О Павелу Петровићу, сликару и светском путнику, писали су наши врсни историчари уметности, настојећи да открију податке из његове биографије, а његов сликарски опус опишу и оцене. На основу пронађених извора и сачуваних његових дела, објављени су значајни радови. Монографију „Од Темишвара до Хаваја: Павел Петровић, заборављени српски сликар“ написао је професор др Миодраг Марковић. У њој је сабрао све откривене податке о његовим боравцима широм света и изворе који то потврђују, као и преглед познатих сликарских дела која је радио.
Слике Павела Петровића део су музејских, галеријских и приватних колекција у Србији, Румунији, Енглеској, Индији, Кини, Сједињеним државама, Хавајима, Чилеу, Перуу, Канади, Аустралији, Египту, Италији.
Да се о њему може изрећи свакојаки суд, можете већ и сами закључити из овог недугог записа. Његова сликарска дела остављају, несумњиво, снажан утисак. Мене је занео његов романтичарски дух, који га је учинио вечитим светским путником, једнако жељним изазова у новим световима и уважавања у оном из кога је потекао. Да ли га је само он гонио да лута, остане далек и недокучив?
Приредила: Ивана Јаношевић
 | A guest post by
|