Ко је могао да претпостави да ће Коста Илић рођен у селу Стублине код Обреновца 1873. постати глумац? И откуд му само таква замисао и страст? Од кога ли је таленат могао наследити? Шта год да је посреди, једино би се претпоставке могле низати.
На основу расположивих података, јасно је да су га животни и глумачки пут водили на разне стране, некад и мимо његове воље. Почео је као шнајдерски шегрт, али је убрзо схватио да од њега никад неће бити шнајдер. Сва је прилика да је сусрет са неким путујућим позориштем био пресудан да се отисне у авантуру, која је потрајала све до краја његовог живота.
Први пут је на позоришној сцени наступио у трупи Драгутина Јовановића Гуте 7. јуна 1891. Низали су се потом ангажмани у трупама Гавре Милорадовића, Милоша Хаџи-Динића, Николе Бате Симића... А онда је 1896. у позоришту лутака „Пиколо театар“ упознао шеснаестогодишњу глумицу Олгу Гашпаровић, са којом се оженио већ наредне 1897. Њихова љубавна веза била је веома бурна због изразитог им темперамента, а и наклоности боемском животу.
Но, на сцени су били складан глумачки тандем. Наступали су као чланови позоришних дружина и градских позоришта у Вараждину, Сплиту, Шапцу, Нишу, Београду... Од почетком новембра 1898. носили су значајан репертоар нишког „Синђелића“ све до 1900. Значајније улоге Коста је остварио као Јаго у „Отелу“ уз Олгу као Дездемону и као Квазимодо у „Звонару Богородничне цркве“.
Преласком у Београд, ступају на сцену Народног позоришта, али није то задуго било, због Олгиног неслагања са глумицом Зорком Тодосићком. Тако, и Коста поднесе оставку са образложењем: „Пошто као увређени муж не само да нисам добио задовољење него сам још и врло строго кажњен, тако да ми је немогуће издржати. Стога ми је част поднети оставку и молим управу да ме одмах разреши те дужности“. Наставили су у ревијско-водвиљским наступима, а „Веселе вечери“ Косте Делинија 1900-2. посећивала је и „публика из најотменијих кругова“. Њихов брак се окончао и пре балканских ратова, али су и даље играли у истим позориштима, све док их почетак Великог рата није раздвојио. Међусобна наклоност је ипак остала, о чему сведочи Костино свесрдно заузимање да Олга буде ослобођена оптужбе за велеиздају због чега је тамновала у скопском затвору после ослобођења. Била му је на томе захвална. Олга се вратила глуми и поново постала чланица Народног позоришта у Скопљу. Говорили су за њу да је српска Сара Бернар.
Коста у Ниш долази у августу 1914. где наступа у позоришту „Трифковић“.
Ратних година Коста се прикључује војничким позориштима. Прво основано и највеће је било Позориште Југословенске дивизије, које је на Крфу приређивало забаве са рецитацијама и певањем за војску. Онда је Сима Стојановић – Шућур, члан скопског Народног позоришта основао војничко позориште, у коме је наступао и Коста. Све је ту било импровизовано, костими, кулисе, декор и реквизита, а позорница под ведрим небом. На репертоару су били углавном национални, али и страни комади, записивани по сећању старијих глумаца који су улоге знали напамет. Када је почетком рата прекинут рад Градског позоришта „Тоша Јовановић“ у Битољу, управник Михаило Лазић – Чичко успева да се са целом трупом, већим делом библиотеке и гардеробом пребаци у Солун. Прикључио им се и Коста. После прве реорганизације, позориште је од краја јануара 1917. давало представе у солунском позоришту „Одеон“.
Представе су извођене и у допунској команди у Микри и Реконвалесцентном одељењу у Зејтинлику, а од 20. јула 1917. Врховна команда је пребацила позориште у Реконвалесцентно одељење у Водени.
А какав је Коста био глумац? Онако висок, стасит, атлетске грађе, а лепих црта лица, остављао је упечатљив и посве импресиван утисак на сцени. Једнако су га целини и публика и критика. Био је изузетно даровит и стваралачки силан како у комичарским, тако и карактерним ролама. Иако без икаквог глумачког образовања, Коста је био уметник од инстинкта. Како написа аутор некролога у „Политици“ (3.11.1922): „... онде где је он прелазио границу доброг, то су биле водвиљске улоге. Као водвиљски глумац, глумац за варијетее, за орфеум ... Коста Илић је био сјајан. Он је, уосталом, први творац орфеума код нас. Он је, затим, једини од наших људи који је збиља играо и у страним варијетеима, на пример у Пешти, у Солуну ... Имао је правог, богомданог дара да забави, да насмеје – једино његова појава, без ичега другог, била је довољна да изазове необуздан смех...“. С доста пажње и осећаја за језик, неговао је своју правилну, пријатно интонирану и природну дикцију. Његова игра је била узорно реалистична, складна и одмерена и увек је одавала глумца од укуса и духа који не игра на јевтине ефекте. Био је вешт да уз скромну шминку прави маске и тако додатно истакне карактере својих ликова. Запажене улоге је имао као Вићентије у „Обичном човеку“, кирајџије у Бернаровој „Тихој ноћи“, таста у „Дуплој пуници“... Био је и добар певач. Од њега је остала „продукција“ Македонска Циганка (Лепa Цвета – Лазарица – Лепа Ванка), за гласовир саставио Јован Г. Мертл. Исте песме изводила је и Олга.
Његов велики стваралачки полет сурово је прекинула смрт од туберкулозе од које је оболео још у Солуну а и као последица неодмереног боемског живота. Последње дане је провео у Општој државној болници, где је и преминуо 1. новембра 1922. Каљавим београдским улицама до гробља га је испратио невелики скуп.
Незаборавним и омиљеним свуда где је наступао учинила га је његова „Циганка“, по којој су га сви препознавали. Она је, заправо, била слика њега самога: да лудо игра, смеје се и скаче и онда када се срце кида од јада а стомак грчи од глади.
Речи Димитрија Нишлића, управника Путујућег позоришта „Србадија“, глумца и редитеља можда понајбоље оцртавају судбину тадашњих глумаца, моћних и популарних на сцени, а шибаних разним животним недаћама:
„Глумац си, Господин си! Био ма какав мангуп, дошао у друштво, он јe глумац-господин.“
Ово мало подсећање нек остане тек да га заборав сасвим не прекрије.
Аутор: Ивана Јаношевић
 | A guest post by
|