ХАЛО ХРВАТСКА

(Јануар 1996, када су после четири године успостављене телефонске везе)

Седим над телефоном, нагнут, над стакленом куглом. Позвао бих, не бих позвао. Колебам се. Замишљам Макарску, њену аутобуску станицу и оне стамбене зграде изнад, ка Биокову, у некада Улици Моше Пијаде а сада Кипара Мештровића.

         Ко ће подићи слушалицу?

         Ако подигне сестричина, шта да јој кажем после четири године?

         Ако подигне сестра, шта да јој кажем после толико година?

         Ако подигне сестрић, ако подигне зет - шта ако подигне зет? Насилно прекинуте људске везе не укључују се као телефонске: подигнеш склопку - клик! - веза успостављена. Прорадило. Причај.

         Шта да причам? Неумесно је све што бих изговорио, а зебем од онога што бих могао чути.

         Како сте? Добро. И ми смо добро. Тајац. Ето, прорадиле везе. Јесте, прорадише. Тишина. Нисмо се одавно чули. Како живите? Добро. И ми смо добро. Ћутање. Какво је тамо време? Овде, богами, киша... И овде је...

         Онда провали смех, али онај од којег хвата страх, онај што само што није плач.

         Боже, шта ми причамо?!

         Смејемо се са обе стране слушалице, тамо од сињега мора и овамо, са ушћа Саве у Дунав, преко гора и долина, преко Сребренице, Сарајева, преко Авале, Грмеча и Динаре, кроз кишу и снег, ори се смех, чује се до Париза и Дејтона, свима мило. Мило им што се ми радујемо.

         Нећу, не могу тако. Ипак, хватам слушалицу, подижем је, чујем: ту-тууу. Спуштам је као да је врућа.

         Замишљам она лета пре. Оне јесени и она пролећа. Уђем у воз, легнем у Београду, пробудим се у Сплиту. Запахне мирис мора. Гирице, ополо, каић с два весла, увече мирише лаванда, гледам филм у летњој башти, онда са риве, из мрака, слушам таласе и гледам звезде.

         После се више нисмо могли чути ни телефоном. Умало да два брата (мој син и сестрић) пуцају један на другога, обучени у две различите униформе, у две различите војске које предводе официри школовани у истим академијама.       

Пре годину-две негде сам прочитао како је погинуо макарски леро, весељак и добричина, варошко спадало, познавао сам га, онде, на риви, где су оне палме и ресторани с баштама, запевао је, мало припит „Од Вардара па до Триглава". То је много изнервирало једног Хрвата Херцеговца (који се тек доселио) и ошинуо га шаком или песницом. Леро је пао и теменом ударио о ивичњак. Умро у болници.

         Окрећем 99, па 385... заузето.

         Сви зову. Ови одавде и они оданде.

         Хиљаде оних који су орођени и крвно повезани, а грубо раздвојени и натуткани једни на друге - подигли су слушалицу. Многима је лакнуло што не могу да добију везу. Четири године су ћутали, шта сада да кажу? Док су са екрана и у стварности праштали ратни бубњеви, гранате и ватрене запенушане вође, они су погнутих глава ћутали осећајући да не припадају ни једнима ни другима. Читава једна нација је створена у доскорашњој Југославији, али без имена, организације и лидера. Ти тихи и погнути људи, махом жене, пробијали су се неким чудним аутобусима, преко Мађарске, тамо и овамо, ћутке трпећи малтретирања на многобројним границама, вођени неугаслом жељом да виде своје. Тим путем су слата и писма. Моћни су били ти аутобуси. Носили су невроватан терет а да се од њега нису распали. Тешка и немерљива туга на точковима. Само једно писмо које је писала мајка кћерци удатој на другој страни, унуци или брату - колико је тешко? Оно писмо писано ноћима, у кухињи, кад сви поспу. Оно писмо по којем капљу сузе округле и тешке као жива, које нема марку, ни адресу, већ само име и број телефона. И понекад унутра новчаницу скрпљену од пензијице, од продатог капута.

         Гледам у телефон. Зашто се не радујем? Па сада имам прилику коју сам дуго чекао. Гледам у телефон.

         Гледам у телефон и замишљам разговор, као што сам и раније чинио. Тако нећу чути оно што не желим, нити ће мене ико чути: нешто као платонска љубав. Сада је моћна рука (непозата и невидљива као Бог) подигла склопку, укључила оно што је давно искључила, и сада са занимањем (можда и задовољством) слуша обеућену фауну.

         Омогућила нам је (та моћна рука) да се исплачемо у пластичне слушалице, помоћу њих изљубимо и бунцамо о здрављу, времену и виђењу. Ко је умро, ко погинуо. Ко полудео, ко се оженио. Ко се иселио, ко обогатио. Коме је спаљено, заклано, пошто бензин, колика плата, ко је у праву а ко у криву, ко лаже а шта је права истина...

         Као птице у Хичкоковом филму криче хиљаде људи у слушалице.

         А кад заврше разговор, чуде се, несрећници, што их срећа није обузела. Него су некако празни, празнији но што су били док су ово чекали, годинама.

         Ови овде више нису они од пре четири године, нити су тамо они људи какви су били.

         Успостављена је телефонска веза, али ни гласови нису какве смо упамтили. Само личе. То су оседели гласови, шупљи, гласови на штакама, исплакани, равнодушни. Гласови који глуме радост. Глуме да су живи.

         Узимам слушалицу, окрећем бројеве: 99...385...21...

         Ипак, да чујем. Можда ће све бити лепше, можда ће све бити боље.

Аутор: Слободан Стојићевић