Стаљиниста на крилима маште

Последњи човек Атлантиде

Јунак наше приче, Бранко Китановић, рођен је 18. септембра 1935. године у Урошевцу где је у то време службовао његов отац. Одрастао је у комунистички оријентисаној породици и одмалена је васпитаван у духу социјализма. Као дете готово цео ток Другог светског рата провео је у збегу са југословенским партизанима. Његови родитељи и готово читава родбина учествовали су у Народноослободилачком рату Југославије и социјалистичкој револуцији Југославије.

Иако дете и сам Бранко је дао допринос у борби за ослобађање Југославије од фашистичког окупатора. Слушајући Радио Москву у штабовима партизанских одреда, касније је елоквентно и детаљно препричавао борцима и симпатизерима НОБ-а напредовање јединца совјетске Црвене армије у сукобу са нацистичком Немачком. Управо у то време, Бранко је развио велику љубав према Совјетском Савезу коју није напустио до последњег дана свог живота.

Након завршетка рата Бранко завршава основну и средњу школу, сели се са породицом у Београд у коме уписује Правни факултет Универзитета у Београду. Као студент, у време док је био потпредседник Савеза студената Југославије, 1956. године ухапшен је са групом својих колега у Београду, јер су организовали одласке у Дом Совјетске културе. Наводни злочин који су они починили био је гледање совјетских играних и документарних филмова који су се тамо приказивали. Због тога је провео у затвору месец дана.

Током 1963. године Бранко Китановић са групом истакнутих писаца међу којима су били и Десанка Максимовић, Бранко Ћопић и Михаило Лалић, планира да оснује недељни лист Глас Епохе који би ширио реалистички приступ у књижевности. Међутим, уплашен да је реч о „совјетској пропаганди“ режим организује напад на осниваче листа које Ђуро Пуцар у штампи означава као „ждановљевце“. Убрзо после тога, Бранко 1964. године добија позив за војску, иако у њу по закону као дете учесник рата није треба да иде. Последњег дана војске хапси га војна полиција под наводном оптужбом за „непријатељску пропаганду“. На процесу као пријатељ Совјетског Савеза бива осуђен на три и по године затвора.

Током периода СФР Југославије Бранко Китановић постаје истакнути писац и преводилац. Написао је бројне књиге везане за историју Другог светског рата а писао је и историјске романе и научна дела.

Био је члан Удружења књижевника Југославије и Савеза преводилаца. Поред тога што је писао књиге радио је и као публициста и преводилац. Поједини извори навода да је важио као аутор који је објавио највише фељтона у СФР Југославији.

Оно што је извесно јесте да је био аутор већег броја књига, превасходно везаних за Други светски рат: Битка за Берлин (1968), Битка за Москву (1975), Курска битка (1975), Стаљинградска битка (1975), Рат на Западу (1986), Рат на Далеком истоку (1986) и др.

Међу њима се налази једно од најпревођенијих југословенско издање свих времена: Човек који је уздрмао Трећи Рајх (1978). По њој је у Чехословачкој снимљен филм, а књига је издата и у СССР-у под насловом Човек који није познавао страх.

Године 1979. објављује књигу Планета и цивилизација у опасности, у којој је рекапитулирао бројне опасности које се надвијају над нашу планету, од загађивања природе, преко експоненцијалног пораста броја становника до различитих пројеката који прете да угрозе екосистеме Земље.

Душан Опачић пише поводом десетогодишњице смрти Бранка Китановића: „Током крвавог распада Југославије, у ери највеће антикомунистичке хистерије, Бранко Китановић са групом истомишљеника 30. јуна 1990. године у Дому инжењера и техничара у Београду оснива Нови комунистички покрет Југославије (НКПЈ) и бива изабран за Генералног секретара. Од оснивања партије па све до смрти, Бранко се залагао за целовиту и суверену СР Југославију, у вери да ће се појавити историјска могућност за обнову СФРЈ, чији распад никада није признао. Категорично је био против пљачке и распродаје државне и друштвене имовине и није веровао у тзв. поштену приватизацију. Био је истакнути трибун радничке класе, залагао се за бесплатно здравство, школство и вредности социјално праведног друштва. Уживао је велики углед у иностранству. Дао је велики допринос обнови међународног комунистичког покрета.“

Носилац је више домаћих и страних признања. Одликован је руским Орденом Лењина, Орденом Стаљина и низом других. Био је члан редакције часописа „Марксизам и савременост“ који излази у Украјини. Умро је у Београду 17. децембра 2011. године.

Оно што је мање познат аспект његове публицистичког деловања је популаризација научне фантастике.

Прва научнофантастична књига коју за коју је написао предговор била је Последњи човек Атлантиде Александра Бељајева коју је у библиотеци Омладински свет (бр. 2) издало Младо поколење из Београда.

Бранко Китановић 8. маја 1960. године објављује у Борби чланак „Размах совјетске научне фантастике“ у коме говори о све већем значајнијем месту научне фантастике у совјетском друштву после чланка Казанцева у Правди у коме је позвао совјетске писце да смелије и научније приђу откривању тајни земље, неба и будућности.

У Политици је 1962. године излазио краћи фељтон Бранка Китановића „Стварност и машта“ у коме износи историјат научне фантастике, са посебним освртом на совјетску научну фантастику.

Најпотпунији фељтон Бранка Китановића о научној фантастици је „Научна фантастика на крилима маште“ објављен је у дневним новинама Борба гласилу Социјалистичког савеза радног народа Југославије 1968. године. На крају текста је наведено да фељтон представља извод из књиге у рукопису До звезда на крилима маште. Међутим, колико нам је познато, ова књига никада није објављена.

Autor: Miodrag Milovanović