Да кућа лежи на жени познато је одвајкада. Неке су то „лежање“ схватале тако што су смишљале шта је потребно урадити, вешто пребацујући обавезе на друге. Обично су то биле опет жене – слушкиње, куварице, бединерке, кућне помоћнице. Друге су, пак, због практичности или помодарства ради, прихватале све новотарије које би им се учиниле згодним начином да кућне обавезе брзо и лакше обављају. Било је и оних које је „бог дао за све“, па су и постизале све саме.
О којим год да је реч, свако новопатентирано средство за одређене послове са предзнаком „женски“, представљало је помоћ или бар савет, а понајвише, давало прилику за кудикамо лепше утрошено време. За многе од њих сазнавале су на страницама женских часописа, загледајући припадајуће илустрације и рекламне огласе, а оне за које би процениле да су баш оно што им је одувек требало, исецале и смишљале начин да их добаве. Говорим о времену друге, треће деценије прошлога века, а шта се од свега тога чак и до данас одржало, а шта је демоде, схватићете и сами. Упоређења се, свакако, и сама намећу.
Најтиражнији женски илустровани месечник тога доба био је „Жена и свет“. Појавио се почетком 1925. године и излазио редовно све до априла 1941. Уреднице Јелена Зрнић, Зора Станојевић, Марија, Заза и Марија Грегорић, Марија Обрадиновић и Иванка П. Грегорић здушно су се трудиле да се у њему, уз редовне прилоге и рубрике, нађу написи или рекламе ових производа.
У децембраском броју 1927. описано је спасоносно решење за „ужас великог веша“, препоручено и за домаћице и за слушкиње („које су данас веће госпође од своје мислостиве“). Вакуумски двојни левак од алуминијума направа је врло лака за руковање, која гњечи и пракља чак и најнежније рубље, извлачећи из њега нечистоћу. До тада коришћени обичан левак био је двоструко слабији, те је овај био значајно усавршен модел.
Као врло духовит проналазак представљена је електрична машина за прање судова. С њом је у вези и чесма са хладном и топлом водом, као и црево за испирање. Принцип рада се сводио на мотор, постављен испод чесме који је „врућу воду терао навише и поливао посуђе у раму“.
Међутим, овакав апарат неупитне практичности имао је примену само у добростојећим кућама, јер је не само набавка већ и његово одржавање тешко теретило буџет сваке домаћице.
С друге стране, посве једноставне и нимало скупе биле су машице за сапун. Ако после прања руку сапун нисте оставили где треба, размекшани сапун нисте више морали хватати руком. Е сад, за случај да сте негде затурили машице, произвођач није предвидео решење.
Крајње практично је било и орманче с металним претинцима који су се лако могу извачити а имају вентилацију одастраг. У њима се препоручивало држање воћа, поврћа и других намирница ради одржавања њихове свежине. Ем је чувао намирнице, ем се лако чистио, ем штедео простор! А лепо је и изгледао, јел да?
За поприлично задовољство свакој домаћици понуђен је и нови апарат за сасецање поврћа. Попут машине за млевење меса, и овај би се апарат причврстио за сто или за неку даску, а зелен се ситнила у свакој жељеној величини. Требало је само подесити, на крупније или ситније сецкање, по потреби.
А кад се у варош крене, ради куповине, можда баш неког од ових производа или у обичну шетњу ил посету, проблем су могле правити ципеле. Оне нове, још неразгажене и тврдих рубова, без кашике су се тешко обувале. Можда чак и због отечених ногу после силних кућних послова. То је захтевало сагињање, кашљање, крв би се у главу слила... Решење је представљала „најновија кашика са дугачком држаљом“!
Било је решења и за оне што су носиле мало „комотније“ и не баш сасвим „пасент“ ципеле. Да не би успут негде остале без ципеле, а нога им исклизнула, налепљена гумена пантљика на пети би ципелу приљубила за ногу.
И пуно других практичних проналазака има још, и још их је више могло бити, али су „људи конзервативни, па за сваку, и најпаметнију ствар, траже времена да продре. А кад продре, јер је практична, велика је радост домаћице“ закључили су аутори новинског написа.
Премда је да ове направе била неретко потребна физичка снага, тек неку годину потом електрични апарати су били право олакшање. Модерна техника је донела велики број практичних направа, које су ванредно добро упростиле дамама обављање кућних послова. Уместо великих, гломазних пећи (шпархета), за мале породице ништа практичније и лепше није било од обичне решо-пећи. Нити се димила, нити прљала, нити је захтевала оџачара, а уз њу ни лице није горело. Уз то, могла је бити и сасвим млака, а све се то регулисано само једним дугметом. Уз једну такву пећ могао се инсталирати и акумулатор – резервоар за врућу воду. Док би се ручак кувао, вода се лагано загревала, те се могла употребити и за купатило, и за прање судова, и за лавабо и многе друге домаће потребе.
И хладњак, разуме се. Особито онај који аутоматски у ормару хлади температуру и прави лед (келвинатор), мада је и обичан хладњак са вентилатором био сасвим добро решење.
Чишћење прашине и паркета, истресање тепиха и библиотеке, као и осталих ствари по собама, задавало је пуно секирације женама. Електрична упијач машина могла је за непун сат да боље и брже почисти него највреднија собарица. Иако су се чешће сматрали чистим луксузом и били скупи, својом практичном вредношћу наметнули су се и мали ручни радијатори, електрични дабоме. Могли су се преносити из једне у другу собу, према потреби, ширећи око себе пријатну температуру. А тек вапоризатори! Не знате шта су вапоризатори? Они су, знате, помоћу специјалних уља и мириса пречишћавали ваздух.
Добро су се показали и електрични ибрици за кафу, електрични самовари за џај и електричне грејалице за „колмајза“... Све ове стварчице неизмерно су ондашњим домаћицама упростиле кућевне послове. „Тиме она опет ствара себи могућност да буде дама, која се може посветити и другим стварима, које такође очекују њено учешће. „А не треба наглашавати да се тиме постизава оно што је у породици најважније: домаћи мир и спокојство.“ (Жена и свет, фебруар 1933)
Аутор текста: Ивана Јаношевић
Илустровао М.П.Н.
 | A guest post by
|