Рекапитулација
Финална сцена треће сезоне:
Пећина у Монтани 2040. године.
За столом седе: Кетрин, Џејк, Коља и још пет официра Милиције Монтане.
Коља излаже идеју генерала Антонова: да, бар за сада, треба да се уједине снаге Хришћанске Републике и Слободног Тексаса.
Улази курир, и доноси вести: Армија Слободног Тексаса управо је ушла у Албукерки.
Шта смо још сазнали из прве сезоне серијала, који као и скоро сваки други, претендује да буде бесконачан?
Цео свет захватила је ентропија.
У серији је растакање свих институција приказано многоструко брже него што би се то десило у стварности.
Осим наративних делова у којима су описани историјски процеси и догађаји, у серији су приказане и сцене које се сада рекапитулирају:
Генерал Антонов пио је чај на веранди.
Коља је кренуо да убије пофесора Махновског.
Кољу су покушали да убију неки људи, које је убио Фаркаш.
Њу ејџ гуру Евелин медитирала је крај прозора с погледом на пучину.
Банкар Жан Марк замишљено је гледао испред себе док је испијао коњак у својој радној соби.
Адријен је попио кафу с Иветом у ресторану у тихој улици.
Светлана је угледала Кољу на станици метроа.
Кетрин је председавала састанком у некаквој пећини.
Генерал Милтон је играо Флајт симулатор.
Сви су се нечега сећали, и нешто објашњавали.
Укратко:
Није се десило ништа.
Зато што Ахил још увек није у стању да стигне корњачу.
А стрела не може да погоди циљ.
Пошто смо, затим, у серији „Трип“ одгледали како је изгледало путовање чији су учесници били стварни или умишљени преци протагониста „Расула, САД“, а да бисмо били доследни у спровођењу основне премисе да стрела не може никако да погоди циљ јер претходно мора да пређе половину дистанце до њега, а то не може да постигне док не достигне половину те половине, и тако до бескраја, овде ћемо описати још једну серију која описује како је настао свет у којем се „Расуло, САД“ догађа.
Разуме се, у складу са основном премисом, трудићемо се да се и овде изгубимо у дефинисању претходних историја и бографија њених протагониста.
Уосталом, зар серија „Изгубљени“, рађена на сличан начин, и дан-данас не слови за једну од најбољих икада снимљених?
Пред нама је, дакле, сезона посвећена раној историји „Расула“.
У њој ће бити назначено, а можда и приказано (остављамо машти читаоца да нагађа да ли аутори серије желе да буду доследни или занимљиви) како је нестао Њујорк, и како је на његовим рушевинама изграђен Њу Рочестер. У овој сезони појављују се негативци као што је Кара Мустафа, духовни вођа Бриселског калифата, вођа ривалске пантуркијске организације Кизил Курт Махмуз Јалвач, агенти ЦИА и Мосада Мајкл и Шломо, и локални оперативци са именима преписаним из гомила серија с почетка 21. века: Абу Хамза, Абу Муса, Абу Џихад, и многи, многи други...
Да подсетимо, у виду обећања онима којима се наша концепција допада, и опомене нестрпљивцима који би да сазнају шта се на крају десило: сваки од ликова Расула, и серија које му претходе, може да буде протагониста целе једне сезоне, или чак серије.
Прва епизода: Догађај у Бишкеку
Гласом којим се причају бајке, наратор изговара неку од оних баналности које треба да звуче мудро:
„Нема последице без узрока.“
„Сви знамо да удар лептирових крила покреће ураган на другом крају планете.“
„Камен који је покренуо лавину која је довела до пада Њујорка био је…“
Заиста, шта је био камен који је покренуо низ догађаја на чијем крају стоји пад Њујорка у 2034?
Пошто је серија намењена првенствено српској публици, зашто не кренути од догађаја који можда нису шире познати, али су врло вероватни у околностима у којима се јесу или нису догодили?
Елем, прва декада двадесетпрвог века…
Време честих преврата у Киргизији, од којих је један за последицу имао паљење центра Бишкека.
И време када је „Европа“ у Србији била изнад религије.
У жељи да се истакне, државни секретар у надлештву које је имало доступ прављењу инструкција за дипломатско- конзуларна представништва Републике Србије, најевропскије од свих земаља кандидата за чланство у Европској Унији, осмислио је генијалну акцију, којом је требало да се још више истакне ово опредељење.
Не консултујући се ни са ким, а у жељи да све задиви својом оригиналношћу, послао је циркуларну инструкцију да се по свим представништвима Србије у свету на видном месту окаче постери прегаоца на пољу европеизације Србије.
Били су ту диск-џокеји с хрватских плажа, истакнути геј активисти, најгласнији лидери невладиног сектора и писци на које би се правилније односио некадашњи термин „друштвено-политички радници“.
Пошто је прегледао листу, шеф новоосноване канцеларије у Бишкеку одлучио је да, као визуелно најмање упадљив, изабере лик доктора који се прославио операцијама промене пола.
И окачио његов постер на улазу у конзуларно одељење.
Онда је о томе обавестио Београд, и одахнуо, мислећи да је тиме обавио још један у низу бесмислених, али и безопасних налога из централе.
Јер (овде ћемо цитирати још једну баналност): „Вежи коња где ти газда каже“.
И све би се на томе завршило да пар дана касније канцеларију није посетио један од водећих мула из суседног Таџикистана. Поред тога што је надалеко био чувен као верски лидер који увео праксу развода путем СМС-а, мула Ахмед Карамехмедов (којем ће нешто касније, заслужено, бити посвећена цела епизода серије) био је познат и као отац чувеног талибанског команданта познатог под именом Кизил Курт (Црвени вук).
Током разговора у више наврата се распитивао за лик на постеру. Када му је конзул објаснио ко је лик на слици и чиме се бави, напустио је просторије представништва необављена посла. Видно узбуђен, викао је и покушао да удари конзула. Од његових повика, службеници су успели да запамте, и касније забележе само: „Харам!”, ”Шејтан! и ”Фатва“.
Локално особље је током овог инцидента дискретно, један по један, напустило просторије.
Норвешки дипломата, чија амбасада се налазила на истом спрату утврђеног бизнис центра на којем и српска канцеларија (подсећамо - ово су била несигурна времена, када је беснео рат у Авганистану, уз бесконачну окупацију Ирака), који био присутан кад је мула Карамехмедов напуштао зграду, сугерисао је српским колегама да евакуишу канцеларију.
Ови су то примили као неукусну шалу.
Онда су се разишли кућама, не придајући значај претераној реакцији једног лудака.
Сутрадан су једва успели да се пробију до канцеларије напуштеним канализационим системом, пошто је трг испред њиховог утврђеног центра био блокиран демонстрацијама које су се постепено прелиле на цео центар града.
Демонстранти су узвикивали пароле: „Срб шејтан!”, „Инглизи шејтан!“ „Рус шејтан!“ и нешто у вези џихада што особље није било у стању да до краја забележи, па није ушло у извештај који су ипак на крају морали да пошљу. Пошто су током демонстрација у којима је погинуло тридесет људи паљене словачке, америчке и израелске заставе и лутка британске краљице, демонстрације су приписане општем стању у региону.
Особље је било евакуисано у Кину.
Један од погинулих био је отац Махмута Јалвача.
Који је по очевом надимку касније створио организацију.
Кизил Курт.
Мањина у оквиру секте
Деда Махмута Јалвача био је партијски секретар обласног комитета града Ош.
А како је уопште дошло до тога да буде партијски секретар?
Овде нећемо оптерећивати читаоца, или боље речено будуће гледаоце непотребним историјским дигресијама.
Рецимо само да је Ахмед Карамехмедов био друго од троје деце у породици чиновника Туркестанске железнице и раднице у фабрици текстила у малом граду у Казахстану, или Узбекистану, што сада и није важно, јер се све то дешавало у тадашњем Совјетском Савезу.
Док су друга деца од раног детињства знала шта желе да буду у животу: космонаути, пилоти, научници, инжењери, доктори или багеристи, Ахмед није могао да се определи ни за шта.
Па је тако, после провлачења кроз школу, доспео да ради на колхозу који је био специјализован за производњу памука.
То му се није допало, па је уписао партијску школу.
И после неколико година селидби по Средњој Азији и успона на партијској лествици, постао партијски секретар обласног комитета.
А онда је укинута партија.
И нестао Совјетски Савез.
Све се око Ахмеда променило.
Али, пилоти су и даље били пилоти, доктори доктори, а инжењери инжењери. Једино Ахмед није знао шта би са собом.
И чиме да исхрани жену и сина који је стасавао за школу.
Онда је чуо да се оснивају удружења за гајење заборављених и до јуче забрањених традиција и борбу са совјетском прошлошћу.
Авај, Ахмед је закаснио да се прикључи традиционалнијим исламистичким сектама и самозваним наследницима „демократских република“ које су настале и нестале у пар година после пада Руског царства.
У очајању је помишљао да проба да се исели у Турску.
А онда је Судбина за њега донела одлуку .
По савету школског друга којег је једног дана случајно срео на улици, а који је још у школи волео да чита историјске романе, основао је Савез Исмаилита Западног Туркестана, и постао његов вођа.
И почео да проповеда одломке лекција којих се сећао из партијске школе и препричава разговоре са пријатељем који се ускоро иселио у Европу…
………………………………………………………………………………………………………………………………………………………
Заплет
Сада, када смо побројали актере, и навели одломке из њихових биографија, био би ред да се позабавимо и заплетом.
Из свега наведеног, он се сам намеће:
Мајкл, агент ЦИА, је открио да је кртица која је терористима јављала планиране акције његов колега из њујоршке централе, Џорџ Паланс.
Шломо, агент Мосада, инфилтриран у сам врх организације Амерички Џихад, успео је да спречи да њени чланови активирају атомску бомбу и дигну у ваздух Лас Вегас. Сада хрли да је испоручи у Њујорк.
Кара Мустафа, алиас Џорџ Паланс, оперативац организације Кизил Курт инфилтриран у ЦИА, креће на састанак да преузме камион са атомском бомбом, пратећи сигнале уређаја за праћење који су убацили Џек и Џил.
Џек и Џил прате камион.
Мајкл прати сигнал из телефона Џорџа Паланса.
Азиза посматра лучко складиште у којем посада израелског брода чека Шлома, из седишта Мосада у Тел Авиву.
Наставиће се!
Аутор: Владан Матић