Међуратну књижевну сцену на нашим просторима обележила је делатност великана осведочених до данашњих дана. Упоредо с њима свој пут утирали су и данас мање познати или потпуно заборављени делатници. Један од њих је и Слободан Мишић. Стваралачки је с једнаким жаром био усмерен на више поља: од поезије и прозе, покретања и уређивања књижевних листова и часописа, илустрације, до новинарског позива, писања фељтона, репортажа и књижевних приказа. Већину је објавио са псеудонимом Палежански, а користио је и неке друге. Уживао је неподељене симпатије и углед у новинарским круговима, био омиљен сарадник и пријатељ књижевницима.
Тихе природе а свестран, често је мењао места боравка и рада, те је његова животна и професионална стаза кривудава и разграната. Сви расположиви извори који би је дефинисали расути су од Обреновца, Ваљева, Шапца, Београда, Дубровника, Сарајева, Мостара, Плсена... на страницама дневне и књижевне периодике и у његовим књигама. И никад до краја нема поуданих трагова да је евидентирано све чему је био посвећен.
Рођен је, сва је прилика, 5/18. децембра 1903. године у Бабушници, мада се као место његовог рођења наводе и Лебане и Обреновац. Основну школу завршава у Обреновцу, а гимназију у Ваљеву и Шапцу, где у априлу 1923. покреће авангардну књижевну ревију Venturaementes (Духови који долазе). У једином објављеном броју, уз прилоге тада познатих књижевних имена, објављује и своју песму „Теревенка“. Прву збирку прича Луде ноћи објављује под псеудонимом Роже Паленда 1923. године, а своју прву и једину збирку песама Песме са лутања ка Дади 1925. године. Борави потом у Дубровнику и Сарајеву где као дописник извештава за више листова. Године 1927. у Дубровнику штампа роман Опорука Александра Никифоровића, који је имао и друго издање наредне, 1928. године. По повратку у Београд сарађује и објављује новинске и књижевне прилоге у бројним листовима и часописима, а неке покреће и уређује. Збирка прича Човек у магли из штампе излази 1930. Активан је од 1935. и у редакцији „Времена“, где уређује дечју страну. Током 1936. године ради као уредник илустрације у часопису Панорама, а покреће и замашан издавачки посао – библиотеку „Плава књига“. Илустровао је више књига.
Преминуо 1. јануара 1941. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. За њим су остала два романа у рукопису.
У откривању прилога за његову библиографију, пажњу привлачи текст „Београд 2033. године: телевизиска репортажа француског новинара Анро Пекано“ из божићног броја београдског Илустрованог листа Недеља 1933. године:
„Јутро. Врхови торњева и облакодера купају се у благој јутарњој светлости. Огромни часовник на Дому међународне берзе рада показује на све стране: седам часова и тридесет минутa. Тренутак затим, ваздухом се проломи отегнут и снажан урлик безбројних фабричких сирена. То индустриjски део Београда опомиње раднички свет да треба поћи на посао. И збиља, као какав неизмеран механизам, отворише се излази Радничких станова, укусних и чистих петоспратница, поређаних једна поред друге с онe странe Саве – а из кућа, као потоци живота, почеше да миле људи, жене, девојке, деца. Истовремено оживљавају и све улице. Пукови чиновника хитају ка својим канцеларијама. Једни се спуштају лифтовима у станице подземних железница, други седају у аутобусе својих предузећа, трећи пак хватају трамваје који саобраћају једино мостовима између Земуна и Панчева до Централног пристаништа и обратно. Са тераса вишеспратних палата узлећу авиони као голубови, крстаре мало око купола облакодера, па се затим лагано спуштају на терасе палата где су смештене њихове канцеларије. То су људи, штедљиви и марљиви, који се скоро никад не крећу по земљи. Лете једноставно с палате на палату, а спуштају се на земљу само кад праве излете у природу, или кад пођу на краћа путовања до наших колонија у Африци. Југословенска држава је, као што је познато, добила још 1997. године концесију од Међународног комитета за цивилизовање Сахаре да један сектор ове пустиње натопи водом и култивише и сад је то изванредно плодна колонија и веома пријатно излетиште свих љубитеља тропских предела. Недељом многи Београђани одлазе специјалним аеробусима до ове нове земље, одакле се враћају тек касно у ноћ. Иначе и сваки радним даном одлазе по аеробуса тим правцем, вршећи поштански и трговачки транспорт. Због тога Београд још изјутра даје изглед колоса. Човек просто не може да верује колико се ова варош развила за последњих сто година. Истина, као успомена на минуло доба стоје неке старе зграде.
Док летим над њим и својим апаратом покушавам да измерим његову просторност, чини ми се све већи и већи. Таман кад пређем један блок облакодера и помислим да ћу наићи на предграђе, а оно испод мене се простре готово нова варош препуна фабричких димњака, булевара, паркова и високих палата. Прокрстаривши неколико пута над овом грдосијом која се пробудила и почела да бруји својим животом, најзад успем да угледам знак на аеродрому једног облакодера, заустављам мотор и лагано атерирам. То је здање „Политике“, најстаријег листа на Балкану, који излази на есперанту и на домаћем језику. Претпостављао сам да у ово време нећу наћи никог од колега на аеродрому сем стручног особља, међутим, чим сам се зауставио чух крај себе неки пискав глас:
- Браво, Анри! Ви сте поранили!
Погледам. Била је то Соња Петровић, дражесна млада лекарка с којом сам се упознао прошлог месеца у Нагасакиjу. Збиља ме је изненадило што је ту видим, јер јој нисам ништа јавио.
- Ви! учиних – Доиста, ово је пријатно изненађење.
У том спазих свога пријатеља Маја Велимирова. Он се слатко смејао. Дабоме, није имао друга посла него је натерао госпођицу да ме сачека.
- О, не! рече она. – Ја сам у своме телевизору видела да долазите.
- Како? били сте у вези са Међународном централом? … А ја сам настојао да видим да ли сте у Београду.
- Да, знам… Зато сам вас одмах искључила… Хтела сам да се мало изненадите.
- Најлепше вам хвала! А ви, Мај, како сте? Мислио сам, богами да сте ви мадмоазел Соњу обавестили…
Спуштамо се лифтом на дванаести спрат. Мај Велимиров има удобан стан и веома лепу другарицу. Примећујем одмах да је његов стан са најсавршенијом инсталацијом: има локални и међународни ултрателевизор са радиофонијом, потпуну електричну механизацију свих ствари и домаћи Соларијум за справљање сунчаних зракова и планинског ваздуха. Наравно, у двадесет првом веку то није ништа необично, но ипак, имајући у виду да се култура овог града и овог народа почела да развија тек пре 200 година, питам пријатеља Маја:
- Друже, реците ми, је ли у Београду само код вас овако пријатно?
- О, не! Већи део града је потпуно модернизован… Уосталом, ви ћете већ видети сами.
Конгрес научника свих континената одржан је у великој дворани Коморе рада. Дискусија, коју смо ми очекивали, пренета је у дворану за демонстрације проналазака. Пошто се ради о доношењу дефинитивних судова о многим проналасцима, међу којима и о најновијем ракетном авиону, то су новинари искључени, да би комитет научника могао несметано да ради.
Наравно, опет сам се нашао са Соњом. То је веома пријатна девојка. Водила ме је по свима музејима, фабрикама, радничким домовима, показала ми оно што задивљава свет – производњу кућа од једне смесе која је тврђа од самог камена а лака скоро као алуминиjум. У фабрици кућа израђују се сви потребни делови, и то тако практично, да их може свако без по муке монтирати. Од ове смесе је већи део београдских облакодера и палата.
Соња ме такође повела да видим Казнени завод. Човек кад види ову установу има довољну гаранцију да се Београд налази на највишем ступњу културе. Ни париски, ни лондонски, ни њујоршки затвори нису тако лепо уређени као овај у Београду. Затвореник је ту господин као и у јавном животу. Лишен је само слободе и свог грађанског одела. Иначе мора да ради. Ради оно што уме, што ради у државној и приватној служби. У слободним часовима може да ужива у својој соби која је снабдевена потпуним конфором или да посећује позориште, биоскоп или концертне дворане.
- Суд? – учини Соња кад сам је питао за установу где се изричу пресуде овим људима. – Па, као и свуда у свету. За велике процесе, уколико их има, постоји специјална дворана у Правничком факултету. Иначе, мањи спорови се врше путем телевизије и радиотелефоније. Адвокат седи код своје куће, судија код своје, а кажњеник у затвору…
- Да, као и код нас… Тако је ваљда и са већим делом наставе и предавања…
- Дабоме… Деца седе код својих родитеља и прате на платну часове… Недељно трипут долазе само ради специјалних предавања.
Увече смо Соња и ја сели на њен апарат и крстарили над Београдом, који је сав блештао од безбројних рефлектора и уличне светлости. С часа на час сретну нас полициjски авиони. Соња им даје неке сигнале и они нас остављају да летимо даље.
- Соња, сећате ли се Шангаја?
- Пст, учини она и затвори ми руком уста. – Заборавила сам да затворим телевизор и сонорник.
- Неко нас доле може видети?
- Не, али ради централа и… може вас неко видети у Паризу.
Ах, то је свеједно.
- Збиља… Онда?
У то полете к нама у сусрет један мали апарат и скоро нас закачи. Ја познадох Маја. Заустависмо апарат. Лебдимо над кровом палате „Недеље“.
- Уловио сам вас! кликну Мај. – Идемо вечерас на језеро. Биће пријатно? Моја женица неће без вас двоје.
Ја погледах Соњу. Она се само насмеши задовољно. Онда се заједно с Мајом сјурисмо на један аеродром… После… Ах, та ноћ! То је за себе једна прича. То је нешто грандиозно лепо, а ипак подсећа на стара времена романтике…
Замисао С.М. Палежанског“
Приредили:
Ивана Јаношевић и Миодраг Миловановић