У време када је филмска уметност освајала свет, Ернест Бошњак, печаторезац из Сомбора, озбиљно приступа плановима око подизања првог филмског атељеа у Југославији. Те 1914. године, већ је имао и постигнут договор са једном француском филмском кућом, али је сомборска општина одбила да му додели потребно земљиште. Није га то много поколебало. Обратио се новосадским властима и маја 1914. добио њихов пристанак да ће дати потребан плац и финансирати читав подухват. Сомборски градоначеник на ове вести, одобрава Бошњаку плац и дозволу за изградњу фабрике филмова у Сомобору. Сви планови и жеље 29-годишњег Бошњака нестали су у вихору Првог светског рата и одложили остварење његове замисли.
Бошњак је рођени Сомборац. Рођен је 2. јануара 1876. По свршеној школи и графичком занату, са уштеђеним новцем и новчаном помоћи родитеља наредних 14 година ради и усавршава се мењајући места боравка. Најдуше се задржао у Паризу. У биоскопу Ане Кристенсен у Бечу је научио да рукује кино-апаратуром. Ту започиње његово живо интересовање за филм. Много чита о филмским представама, проучава тадашњу кинотехнику. Очи су му биле пуне пулсирајућих магловитих филмских слика. Од уштеђевине је купио и филмски пројектор „Леон Гаумонт” за први стални биоскоп у Сомбору, у који се враћа 1906. године. Донео је низ новотарија у технологији штампања, па почиње да издаје и новине. Филмске представе приређује најпре у позоришту а од 1909. у бараци на некадашњем вашаришту иза зграде Жупаније. Изнад улаза је стајао натпис „Арена“. Тог јесењег дана, на дан прве филмске представе, слегло се много света. Стрепео је Бошњак да барака не буде разваљена због велике гужве, а тек је почео да је отплаћује Розенталу, власнику дрваре. Све се, ипак, срећно завршило: барака је издржала, публика била одушевљена а Бошњак пресрећан.
За биоскоп је потом изграђена чврста зграда. Трудио се Бошњак да програм учини забавним и разноврсним, што је у то време био компликован и скуп задатак. Да је успео сведочила је бројна публика која се од свег срца смејала гледајући авантуре Макса Линдера и скечеве Мака Сенета. Како је биоскоп добро радио, Бошњак почиње да снима покретно филмском камером „Етел Верке” догађаје у своме месту и околини, понајвише народне обичаје. Његово одушевљење расте из дана у дан, а ништа мање и амбиције. Окупира га идеја о стварању првог филмског центра на Балкану. Неразумевање локалних власти и почетак Великог рата били су непремостива препрека. Да је успео, од Сомбора је можда могао постати Холивуд. Кад се рат завршио, много тога је морао да уради из почетка. Радећи и даље као штампар и печаторезац, планира снимање играног филма. Основао је 1923. предузеће „Боер филм“ (Бошњак Ернест Филм). Успео је да окупи групу способних дилетаната па је са њима агитовао код неколико сомборских богаташа. Био је и тада филм скупа работа, коју није могао сам да финансира. Снимљени су и кандидати за главне улоге и пробни снимци, који су потом приказани публици у Бошњаковом биоскопу, која је требало да одлучи о избору глумаца. Највише гласова је добила Сомборка Ирена Новак, касније Бошњакова супруга.
Пробни снимци Ернеста Бошњака, 1923.
Тих година филмски монопол је био у рукама бечких продуцената. Највећи број филмова је потицао из бечких студија. Вест да се у малом војвођанском граду рађа конкурент Бечу, изазвала је интересовање у Европи и добила пажњу тадашње културне, а у првом реду филмске јавности. Сомбор је све више попримао изглед филмског града. Бошњаку су на упућене захтеве стизала писма и понуде филмских радника из разних земаља. Убрзо је вест о снимању првог југословенског забавног играног филма привукла у Сомбор једног од најбољих Парамаунтових сниматеља Вилхелма Рендлштајна, а затим и будимпештанског режисера Михаља Фабијана и академског сликара Јулија Лукача. Сви су се они ставили у службу младог филмског ентузијасте, који је преузео улогу продуцента и главног глумца у филму „Лажи мене ради“.
Режија је била поверена Фабијану, који је заједно са Бошњаком написао и сценарио. За сниматеља је изабран Рендештајн а за сценографа Лукач. Главне улоге су, осим Бошњака добили Ирена Новак и Александар Аца Станковић. Улоге су додељене и Бошњаковим верним сарадницима из Сомбора. И снимање је могло да почне. Прва клапа је пала 1923. Екипа је радила даноноћно у сомборском парку, који је представљао студио. Бошњак је уложио сву своју уштеђевину и снимио прва три, од планираних пет чинова филма. Снимљени филмски материјал приказан је публици јула 1925. у сали „Арене“. Био је то и згодан начин да се сомборски богаташи увере у оправданост улагања у наставак снимања. Наступајући веома опрезно, као и увек у својим пословним подухватима, одлагали су инвестирање у филм. А кад су дочули да би се могло догодити на надлежни и забране филм, отказали су сарадњу Бошњаку. Узалуд су била сва његова објашњења и молбе за помоћ. Нико се није усудио да поверује у успех његовог подухвата. Тако је рад на филму прекинут, а екипа се растурила. Бошњакови инострани сарадници су једне ноћи нестали, поневши са собом и филмске траке. За Бошњака је то био предзнак банкрота, ударац и понижење од којих се није опоравио до краја живота. Годинама је покушавао да нађе свој филм, али никада није сазнао када су га и под којим насловом тројица момака дистрибуирала. Сазнао је само да је приказан у Бечу.
Бошњак је, поред финансијског краха, остао разочаран и несрећан због оваквог исхода. Сомборски Холивуд је остао његов неостварени сан. Повремено је још снимао докуметарне записе све до средине тридесетих, али се више посветио штампарству. У листу „Спорт и филм“ (Sport és Mozi) који је уређивао и издавао на мађарском језику 1929, редовно је објављивао текстове о филму. Уређивао је и „Живинарски лист“ и „Zombori Újság“. Свој последњи филм снимио је 1932, када су звучни филмови већ завладали биоскопским салама. Камере, комади филма и диктафон били су само реликвије младалачких стремљења. И даље га је привлачио филм, о коме је писао, уређивао своје радове, дизајнирао и израђивао филмске плакате, али је полако падао у заборав. Релативно мали број Бошњакових филмова је сачуван. Већину је био приморан да продаје после рата, када је безуспешно тражио од власти пензију или социјалну помоћ. Испрва су му се смејали када се позивао на своју филмску прошлост и новинско-издавачку делатност, а касније је буквално избачен. Продавао је своје филмове, ролну по ролну, женским фризерима, који су од њих правили лак за нокте.
На смиљеним тракама из Бошњакових филмова који се чувају у трезорима Jугословенске кинотеке забележена је прича о пиониру југословенске кинематографије, човеку који је цео живот посветио филму. У филмографији овог неуморног и непоколебљивог синеасте налази се десетак репортажа, документараца, рекламних филмова, али и оних који су изгубљени и заборављени и од самог аутора. Од познатих филмова ту су: Откривање споменика Ференцу Ракоцију, Соколски слет, Шими тобоган, Фаун, Фудбалска утакмица, Процесија, Потражи – наћи ћеш милион... али и наслови који су највероватније део истог филма: Моја драга колевка, Љубав моје колевке, Лажи мене ради. У дубокој старости, иако са великим закашљењем, Југословенска кинотека му 1956. додељује златну плакету за заслуге на стварању и популаризацији филма. Добио је и скромну пензију. Умро је у свом родном Сомбору 9. августа 1963.
У организацији сомборског Кино клуба који је носио његово име одржаван је шездесетих година фестивал аматерског филма Југославије. Југословенски филмски фестивал у Новом Саду (Новосадска арена) додељивао је као највише признање награду „Ернест Бошњак“ продуценту године. У Сомбору је 1975. приређена изложба о његовом жувоту и делу. На великој сцени СНП у Новом саду крајем јанара 1993. премијерно је изведена лирска комедија Радослава Дорића „Кад би Сомбор био Холивуд“. За овај позоришни комад Дорић је добио награду „Бранислав Нушић“ на конкурсу Удружења драмских писаца Србије 1989. године. Истоимену представу на репертоару има и Народно позориште у Сомбору од 2018, у режији Кокана Младеновића. Споменик Ернесту Бошњаку, рад вајара Игора Шетера, постављен је 2013. године на главној сомборској улици. Сомборски филмски фестивал, који се одржава од 2018. године, посвећен је Бошњаку, а и награде које се додељују носе његово име.
Аутор: Ивана Јаношевић
 | A guest post by
|