ПРВА ЖРТВА ТОН-ФИЛМА
ТРАГИЧАН КРАЈ НА ПОЧЕТКУ ПРИЧЕ
Као и свакога другог јутра, Милош Славковић је у понедељак 14. априла 1930. године већ у пет часова био у својој биоскопској канцеларији која се налазила на првом спрату биоскопа „Наркипо“. Необично вредан и предузимљив, он је немилосрдно трошио енергију, радећи готово 17 часова дневно.
У седам часова момак му је донео пошту. После се затворио у канцеларију и никога није примао, већ је сео и написао пет писама. Својој жени (трећој), г. Цампфлу, заступнику дистрибутерског предузећа Monopol film R. Mosinger из Загреба, г. Рихтеру, заступнику предузећа Metro-Goldwyn-Mayer, своме ортаку у биоскопском послу, г. Боривоју Ковачевићу и, најзад, свом персоналу. У писмима је истакао „да ствар ради свесно, да даље није могао да ради, да је упропашћен великим филмским закључцима и рђавим пријемом тонфилм од стране публике…“ И да је тако напросто морало бити… Након тога пуцањ је огласио да је улаз слободан.
Последњих дана Милош Славковић није показао неке нарочите знакове депресије. Само је на махове давао знаке велике бриге. Сараднику дневних новина Време, које је редовно доносило најаве филмова у његовим биоскопима: „Луксор“ и „Наркипо“, приликом пробе једног филма, рекао је, као узгред, али са карактеристичним осмехом: „Надао сам се да ће бити боље. Али не иде. Ја не знам шта је сад потребно да учиним па да направим један велики успех. Ако ми то не упали, онда, ево да се кладимо у штогод хоћете, у току од десет дана мене ће тон-филм стајати живота.“
Није се могло схватити озбиљно, јер је одмах прешао на шалу. Тачно девет дана доцније – добио је опкладу.
НЕПОСРЕДНИ УЗРОЦИ САМОУБИСТВУ
Узроци ове трагедије лежали су у претераној предузимљивости и амбицији самоубице. Он је несумњиво желео да постане биоскопски диктатор у Београду.
А почео је веома скромно. По занимању молер, он је дошао сасвим случајно у Београд. Његов будући ортак, тада већ добро познати стари београдски фирмописац г. Боривоје Ковачевић, долазећи у Беч да потражи једног доброг радника за свој посао, нашао га је као беспосленог. Узео га, повео и упослио у Београду. Био је одличан молер, али, убрзо, он је почео да ради и са филмовима. Ту је видео велико поље за своју предузимљивост. Заједно са г. Ковачевићем и г. Стефановићем, сопствеником Париза, радио је једно време на том послу. После је Стефановић изашао из комбинације, а он остао као мањински ортак са г. Ковачевићем. Сасвим правилно, он је видео да „Наркипо“, као нов и велики биоскоп, може да тражи публику у нижим класама. Да се специјализује за авантуристичке филмове и њих искључиво лиферује.
Посао је ишао одлично. Ускоро, Милош Славковић је постао равноправан ортак. „Наркипо“ је радио да не може боље бити. Јефтина режија а велика зарада. Капитал је нагло порастао. Онда је дошао фаталан тренутак: Славковић је хтео да постане велики и моћни филмски магнат. Заједно са ортаком, после првог краха власника биоскопа „Луксор“, он је почетком године узео обе велике сале овог биоскопа. Спремао се на огромну филмску кампању. Труст г. Јосипа Кронштајна (који је одједном заузео три највећа београдска биоскопа: „Коларац“, „Касина“ и „Колосеум“) није му дао мира: хтео је да доминира и над њим.
Изненадио је све: за нову сезону он је заузео највећи део филмске производње – око 140 филмова највећих дистрибутерских компанија, иако практично није било шансе да их све прикаже у два биоскопа. Сем тога, по мишљењу осталих „биоскопџија“ те филмове је преплатио, и на тај начин већ тиме осудио себе на дефицит.
Међутим, највећа несрећа лежала је у том, што је сезона требала да буде у знаку – тонфилма. А Славковић је имао 140 филмова, али немих.
РЕВОЛУЦИЈА ЈЕДЕ СВОЈУ ДЕЦУ – ТОНФИЛМ СВОЈЕ ПИОНИРЕ
Остали биоскопи, којима је од немих филмова остао бедан део за приказивање (изузевши „Корзо“, који је узео продукцију Уфе) били су веома непријатно изненађени. И, тек тада, иако нису намеравали да се тиме посвете, конкуренти су морали да баце велики новац у инвестицију за – тонфилмове.
Да није било оштрог и енергичног става Славковића, тонфилмова не би још било те 1930. године у Београду. Заузевши најбољу нему продукцију, он је практично принудио остале да траже нове путеве и начине. И они су нашли. Први тонфилмови у Београду придобили су публику.
Тад, затечен у комбинацијама, Славковић је одједном направио другу грешку: баталио је све те заузете неме филмове и дао се и сам на тонфилм, да не би заостао иза осталих.
Међутим, приликом одабира тих тон-филмова није имао среће. У то време, код тон-филмова је ризик био највећи. Или је могло добро да се заради, и по 150.000 динара по филму, или се, насупрот томе, губило, али кад се губило, губила се исто толика сума. Средине није било.
Тонфилмови, које је он приказивао у „Луксору“, билу су само у почетку успешни. После, сваки нови тон-филм значио је један велики крах. Он се надао, али узалуд. Беле сенке још су добро прошле, али кад је дошло до последњих тонфилмова није се више могло одржати. „Наркипо“, са својим „традиционалним“ репертоаром каубојских филмова, шала и троструких немих програма, доносио је леп приход, али су тон-филмови све то гутали као бујица ситан песак. За Рамон Новаром тонфилм Победници свемира он је пројектовао да за рекламу положи пред биоскоп један прави правцати авион. Није успео да га добије. Био је очајан. Надао се даље. Бродвеј мелоди, иако добар тон-филм, није донео успеха.
Али није он толико мислио на новац. Очај је долазио из амбиције, из сујете која је, на крају крајева, била разумљива. Рекао је почетком сезоне својим друговима, власницима биоскопа: „Ја ћу вам показати како се ради. Ја ћу доказати да се може радити у овом послу са највећим успехом, али треба бити вредан.“
У суштини, тиштало га је што та вредноћа није могла бити довољна. Већа проницљивост и искуство недостајало му је. Он није био потпун стручњак у том послу, а и време које је у њему провео било је кратко. Убио се јер није могао да крахира а да погледа у очи конкурентима.
АВАНТУРИСТИЧКИ ЖИВОТ САМОУБИЦЕ
Живот овог чудног самоубице више је него занимљив. Родом је из Лавова, према информацијама из тадашње штампе, мада у пријави стана у Архиву Београда стоји неко друго тешко читљиво место у данашњој Украјини а тадашњој Пољској. У тој пријави стана стоји и датум рођења: 13. април 1889. године, што можда може, али, наравно, и не мора имати везе са трагичном одлуком донетом непун дан пошто је напунио 41. годину. Пореклом је био пољски Јеврејин, и звао се прво Леон Сигал. Као молерски радник лутао је по целој предратној Аустроугарској. Из Лавова је избегао после једног антијеврејског погрома, у коме за мало није линчован на сред улице. Пред рат, дошао је у Босну, служио ту војску. Отпуштен због чира у стомаку, бавио се у Мостару молерајем. Певао је дивно, и у Мостару је задивљавао у синагоги. Тако је стекао лепе симпатије и оженио се ћерком мостарског рабина г. Јосипа Фишбајна, у августу 1917. године. Са њом је убрзо добио сина Јакоба.
Због болести отишао је у Беч на операцију. Међутим, пустоловни дух га није напуштао. У Бечу се упознао са једном болничарком, довео је са собом у Мостар, а после, кад је породица његове жене наложила да се та болничарка протера назад у Аустрију, он се са њом вратио у Беч и јавио жени да је прешао у католичку веру и да намерава са њом да се разведе и оженио се са оном болничарком.
После тога он је нестао, и тек после дужег времена, крајем 1920, он је виђен у Београду. Његов зет Херман Фишбајн јавио је то одмах породици. Бивша жена дошла је за њим у Београд и тражила развој, за који је, према јеврејском закону, потребан пристана обеју страна. Из непознатих разлога он је већ био раскрстио и са другом женом, оном болничарком, прешао у православље из католичке вере и стекао ново име и презиме: Милош Славковић. Под тим именом он се у Београду по трећи пут оженио са Вером рођ. Фегес, четрнаест година млађом од њега, са ком је, по њеним речима живео у срећном браку.
Новине извештавају да је Вера за њега имала само лепе речи, да се бринуо о детету из бившег брака и да је био више него добар човек и муж. С друге стране, Херман Фишбајн се оглашава у једном дневном листу и баца дрвље и камење мужа његове сестре, говорећи да је алиментацију плаћао на силу и нередовно и да му сестра живи са дететом у беди.
Један чудан и интересантан живот уништио је – тонфилм.
ШТА ЈЕ БИЛО ПОСЛЕ?
Непуне две недеље после Милошевог самоубиства, власници највећих београдских биоскопа и директори филмских завода одржали су једну веома занимљиву конференцију на којој су говорили против – тон-филма!
На конференцији су говорили већ поменути г. Јосип Кронштајн и г. Р. Рихтер, г. Ешненази, власник биоскопа „Корзо“, г. Николић, власник и директор Роса-филма, г. Ламберт, представник и заступник филијале Мозингер и Балкан-филма и г. А. Биг, представник Фокс и Стар-филма.
Под утиском самоубиства Милоша Славковића, који је с правом назван првом жртвом тон-филма, дискутанти су закључили да је тон-филм довео у питање филмску продукцију уопште, да досадашњи тон-филмови не одговарају нашој публици. Амерички тон филмови, код којих је наглашен само оркестрални и музички део, допали су се публици. Али остали тон-филмови, који су тада били у већини, уопште нису за нашу публику. То су филмови који полажу пуно на дијалоге и то на енглеском или немачком језику, који наша публика слабо или никако не разуме.
„Платно сувише дуго држи слике са таквим, за публику сасвим неважним дијалошким сликама, док је музички део секундаран. Сви ти филмови су пропали код наше публике. Наша публика могла би да прими дијалог тон-филм само на нашем језику, а то се скоро неће појавити. Енглески језик разуме сваки стоти или двестоти посетила, а немачки, који знаде ипак приличан део публике, чак ни добри познаваоци тог језика не могу лако разумети услед често немогуће репродукције гласа.“
Стога је поново наглашено да код избора филмова представници филмских фабрика бирају оне филмове са доминантим оркестралним, музичким нумерама, а без много дијалога…
Држали су се једно време тога, а онда куд који…
Аутор текста: Миодраг Миловановић
 | A guest post by
|
Super tekst!!