ВЕРБЉУД
”Сараценски скотови” као основ транспорта и саобраћаја на Балкану
Крајем октобра 1933. године, г. Гогић, новинар „Правде“ походио је пределе Јужне Србије. Надомак Струмице, у коју се упутио, кочијаш му је причао о лепотама и богатству овог краја, у шта се и сам могао уверити. Зраци јутарњег сунца преливали су се широким равницама и далеким планинама у плодној котлини. По доласку, у струмичкој књижари, свративши да купи анзист карте, нарочиту пажњу му је привукла једна. На њој, насред неке од струмичких улица, на тргу, беше повећа група камила које јашу чланови Тимочког позоришта. Зачуђен откуд камиле ту, упита власника књижаре и доби одговор: „Било их је до пре неког времена, али их је власник продао. То су била главна превозна средства за робу. Оне су стално саобраћале од железничке пруге до вароши. Али, аутомобили и слабији промет потиснули су их и њихов сопственик их је продао.“
Журналиста тако задовољи своју знатижељу, али моја тек тада поче да нараста, шири се у више праваца, а питања само навираше. И како ништа не бива случајно, некако се догоди да ми допаде руку и једна фотографија која ме натера да читаву ствар испитам. Убрзо и без икаквог наговарања, добих и сараднике вољне да ми припомогну. И свашта се ту пронашло, али да кренемо редом. Мада се данас чини крајње невероватном чињеница да је почетком прошлог века на простору тадашње Јужне Србије било готово уобичајено видети караван камила како преноси робу и путнике, новински чланци то и потврђују. И не само они, већ и фотографије.
Професор Коста Н. Костић у свом раду „Домаће животиње као транспортна средства у Српским Земљама за турског времена“ (Гласник Српског географског друштва, бр. 3-4 за 1914. годину) наводи бројне занимљиве податке и изворе о камилама на нашим просторима: „Још за прво време владе турске у српским земљама јавља се камила и нарочито се употребљавала за теже и дуже војне транспорте: за пренос топова, хране, разног материјала, све до Беча. Може се рећи да се камила у исто време са Турцима повлачила из Српских Земаља. Турци су камилу, шта више, сматрали као свету животињу и држали су да је велики грех претоварити је. Изгледа да је Србима камила била позната и у Средњем Веку. Краљ Стефан Првовенчани спомиње да је од мађарског краља Андрије добио на поклон „сарацинске скотове“, што ће свакако бити камиле. Краљ Дечански вели у повељи дечанском манастиру 1330, да је Бугаре победио на месту званом Велблужд (од велбљуд, камила), што ће бити пре данашњи Деве-Баир, него ли, како се то у опште узима, Ћустендил. Стари назив велбљуд сасвим је заборављен и замењен данашњим називима: грчком речи камила и турском дева. У писму Флорентинске Општине босанском краљу Твртку од 20. окт. 1389. г. помињу се камиле сапете ланцима око Муратовог шатора на Косову. Брокијер је 1432. пред Серезом срео Мурата III, за којим су ишла велика кола са камилама, а кад је султан ушао у Једрене, за њим је ишло и 100 камила. Још нам Брокијер саопштава ову занимљивост: Турци у боју испред своје прве линије често истављају многе камиле и гоне их напред, да у неред доведу напријатељску коњицу. Наш Михаило из Островице бележи (15. век) да у Турској 60 камила носи царско благо, 40 кујну и јестива, 40 царске шаторе, 300 оружје.У фебруару 1484. г. прође кроз Скопље један турски војни транспорт од 200 камила натоварених оружјем и барутом, и већ се истог месеца у Дубровнику причало да Турци спремају велики поход на Италију и да је ради тога 3000 камила донело „carrichi de munitione de armata“.
Много је више спомена о камили у 16. и 17. веку. Она се и у овим вековима јавља у турским походима; султани имају велике и високе штале за чување камила; при сеоби и путовању султана и паша, камиле им носе пртљаг; путници на Цариградском Друму виђају велики број султанових камила на паши поред Марице; по каравансарајима у већим трговачким варошима има нарочитих штала за камиле; камиле преносе робу из Азије и Африке чак до Београда; на важнијим трговачким друмовима јављају се деве-ханови (камилски ханови) и на Цариградском Друму Деве-Багрдан.
У походу султана Сулејмана на Угарску (1526) прошло је кроз Србију 20.000 камила натоварених војничким потребама. Исто тако помињу се камиле као комора у походу истог султана на Беч (1529). Пигафета (1568) и Герлах (1578) видели су код Пловдива велике штале, у којима се чувају султанове камиле. У Пловдиву се помиње и деве-хан. Унгнадов путописац (1572) видео је у Пловдиву за војском румелијског беглербега караван од 500 камила; исти путописац у Једрену је видео султанову шталу за неколико хиљада камила, а тада султанове камиле пасијаху у великом броју на равници поред Марице. Синцендорфово посланство (1577) срете код Колара београдског беглербега, чији пртљаг ношаше караван од 50 камила. Вратислав с Митровица (1591) срео је између Гроцке и Х.П. Паланке тевзердара будимског паше, за којим је ишло неколико камила и мазги. У Ћустендилу 1606. г. сазидан је деве-хан.
О. Бон (1604-1608) помиње да у султановим шталама има на 4.000 камила. Кад се 1621. године будимски паша враћао из Београда у Будим, његове је ствари носило 300 коња. Е. Браун је 1699. видео у Лариси много камила. Е. Челебија помиње да каравансерај Мехмед паше Соколовића у Београду има шталу за коње и шталу за камиле; да се у Београд на колима и камилама доноси роба из Египта, Триполиса, Сирије, Мале Азије; да су у зимском походу турске војске из Београда у Маџарску 1663/4. и камиле биле у комори; да се раја у Темишвару и околини боји камила. Аустријанци су у рату 1689. г. задобијали од Турака као ратни плен и камиле. По белешци раваничког архимандрита Ђорђа, Турци су 1690. г. изнели из манастира Раванице 12 камила („велбљуд“) сребра и злата. Симперто (путописац грофа од Етингена, 1700) срео је код Лиле-Бургаса 525 султанових камила.
У 18. веку камила се јавља у војним и трговинским караванима на војним и трговинским путовима. Наш смирени Јеротије Рачанин (1704) бележи у свом путопису: „И ту (у Демир Капији) камиле чрвене, те се уплашише коњи под Јованом и под Недом (Јеротијевим сапутницима), мало не поскакаше у Вардар. О Багрдану Јеротије бележи: „Деве-Багрдан, сиј рече Камиља Река, буде зла, те не могу камиле прећи, него се разчепљују.“ Багрдан је основан 1700. г.; Ј. Рачанин га зове и Нова Паланка, а Деве-Багрдан зове се задуго и у 19. веку.
Прве вести о турском поразу код Петроварадина 1716. године донете су у Београд пре на камилама него ли на коњима. У том боју, Аустријанци су заробили и многе камиле. Интелигентна леди Монтегијева пружа нам у својим писмима прекрасне вести о камили у Турској (1718).
На Цариградском Друму виђали су се каравани камила у поворци, повезане једна за другу јаким конопцима; на челу каравана од камила предводник је магарац, на коме јаше камилар. Виђају се каравани и од 300 камила; товаре их за трећину више него најјачег коња, али не тако лако због грбе на леђима. Ствари турског посланика Ибрахим-паше, који иде у Беч ради ратификације Пожаревачког Уговора, носе каравани од 700 коња и 200 камила. Наш Дубровчанин Руђер Бошковић 1762. Г. срео је код Чорлуа један караван камила предвођен магаретом (somarello). И у Кочиној Крајини на Цариградском Друму кретали су се каравани од коња и камила као војни турски транспорти. Торнтон (1808) бележи да се трговачка роба преноси караванима од коња и камила од Персијског залива до маџарске границе.
Пред наш Први Устанак (1804) виђале су се на паши камиле изван шанца око вароши београдске. По заузећу Србије 1813. Један мали турски одред поседе Брусницу, и 20 камила, које су ишле за овим одредом, бејаше угурану у школу. По смрти Марашлијиној 1821. Послато је, као његова заоставштина, у Цариград 160 које хатова, које мазги и камила.
У 19. веку камила се све ређе виђа и све се јужније повлачи. Већ је Ами Буе забелажио да се у Европској Турској камиле врло ретко сретају, и оне су увек својина азијских паша. Па ипак све до 1848. г. долазили су у Београд трговински каравани од камила са магарцем на челу, па се у Београду виђаше камила све док у њему бејаше турска посада (до 1867). Капетан М.Н. Илић (1875) видео је у околини Солуна велики караван натоварених камила, и примећује: „У овоме крају, нарочито између Јениџе и Солуна, доста се њима служе.“ Капетан М. Рашић (1889) видео је у Лиле-Бургасу караван од камила. К. Јиричек (1891) видео је један такав караван код Бургаса у Ист. Румелији. Ј. Цвијић (1901) виђао је веће караване камила на којима су преношени еспапи између Солуна, Дорјана, Петрића и Струмице; чак је један Турчин у Дорјану имао неколико камила, с којима је радио кириџијски занат. Иван Иванић (1906) виђао је на друму Серез–Солун караване камила како преносе памук и остале производе са сереског поља, пазарним даном виђале се у Серезу камиле натоварене памуком и бурадима вина.
Пред крај 19. века трговински саобраћај помоћу камиле ограничен је у Српским Земљама само на Македонију. На негдашњи доста жив саобраћај помоћу каравана од камила одржале се у нашем народу успомене (приче и називи појединих географских објеката). У Ибру се једно место зове Камила. Код села Бачине у Темнићу на месту Товарњача, причају, некад су се товариле и растоваривале камиле. Прича се да су за турског времена долазили за жито каравани камила из Пловдива у Лесковац. Особито су живе успомене на такве караване у кумановској и прешевској области. Људи памте пролаз каравана од 100-300 камила Солунским Путем (Солун–Ниш–Београд); има назива: Камилариште, Кaмиларски Чукар или Брег, где су камиле одмаране и катраном подмазиване, па чак и Камиларски Друм, којим су ти каравани пролазили.“
Камиле у овом крају Балкана у тесној су спрези с кириџијама, поузданим и поверљивим људима који су превозили различиту робу још од средњег века. Осим мазги и коња, за преношење еспапа између Солуна, Дојрана, Петрича и Струмице користили су и камиле. Овакве караване је и Јован Цвијић видео још у пролеће 1901. „На њима су познати велики дрвени самари и с обе стране њихове су спаковани еспапи или земаљски производи. Кириџије или кирајџије их толико натоваре, тако вешто спакују и тако удесе равнотежу са на дугим и рђавим путевима готово никад не буде штете; и по томе се већ види да је ово неки стари начин рада. Каравани се врло споро крећу, од хана до хана. Знају се од старине конаци, и кириџије неће нипошто већи пут учинити, нити смеју на пољу заноћити. Јагме да стигну до хана пре заласка сунца, и од акшама се само изузетно и доцније путује. Ти ханови, у којима се преноћи, у неким крајевима су мале тврђаве: високим каменим зидом ограђени, врата се после акшама затварају, и тешко се ко доцније пушта.“ (Ј. Цвијић, Културни појаси Балканског полуострва, Српски књижевни гласник, 1902).
У интервју Времену од 3. маја 1928. тадашњи министар саобраћаја Корошец каже: „Она (Јужна Србија) очарава, на првом месту својим природним лепотама. Њена дивна језера, велике планине, воде, контрасти, снег на планинама и камиле у Струмици, привлачиће све више и више туристички свет, жељан лепе природе, разоноде и одмора, само када се и потребне комуникације и удобности развију и створе.“
А откуд камиле у Струмици? Савремени македонски медији наводе да је прве камиле у Струмицу довео из Дорјана почетком Првог светског рата кириџија Ђорђи Георгијев. Купио их је од неког трговца Арапина што је превозећи робу у Солун и Бугарску пролазио кроз Дојран. Када су војске које су крстариле овим делом Македоније спалиле Дојран, Георгијеви су са децом и камилама потражили уточиште у Струмици. Осим што су биле права атракција, камиле су доносиле и сигуран приход његовој породици. Струмичани их прозваше Камиларци. По казивању мештана, својих 15 камила продали су 1932. године неком циркусу.
У том периоду камиле су биле најисплативије средство за превоз робе на веће удаљености, јер су за разлику од волова и бивола, биле издржљивије и питомије, те тако и подесније за ову намену.
Камиле у овом крају Србије помиње и Станислав Краков у свом чланку о упадима комитских чета у Јужну Србију (Правда, 14. март 1921): „Данас је око Струмице свуда мирно. Под снегом покривеним планинским врховима не пролазе више комитске банде. Саобраћај је опет оживео и по путевима се укрштвају војнички камиони са читавим караванима камила, које носе трговачку робу, и силазе сељаци из планина са магарићима у Струмицу, у којој је сутра пазарни дан.“
Ова фотографија из „Илустрованог листа“ ми остаде пред очима. Срећна околност удеси да оригиналну фотографију, снимак учитеља М. Ивковића из Деделија у југоисточној Македонији, надомак Валандова, сад имам у рукама. На полеђини неко остави запис да је снимљена пред зградом железничке станице у Струмици.
Овај призор је свима привлачио пажњу, а запажане су различите појединости. Тако струмички адвокат Сл. Татић наводи:
„Појављује се караван камила, једна за другом у реду са својим великим самарима, који су позади украшени коњским реповима, – има их око 20. Оне преносе махом сандуке с петролеумом, или стакларију. Полако, али постојано и сигурно стижу у Стумицу са својим товарима, неповређеним. Оне, на команду камилара, свијају предње па задње ноге, клецају да приме товар, и мирно и резигнирано преживају док се на њихова грбава леђа товари по 300 ока.“ (Нова Европа, 11.10.1924.)
Извесни господин Б.Т. пише: „Напред, на црном коњићу јаше камилар, а за њим у поворци одмерено и мирно корачају натоварене камиле једна за другом. Обузима вас осећај да се налазите негде у крају палми и афричких пејзажа“ (Правда, 4.3.1931.)
Камиле су се тих година могле видети и у Скопљу у коме су се укрштали трговачки путеви, али и у другим македонским градовима, и то све до Другог светског рата.
О томе пише и Данило Коцевски у чланку „Времето кога низ Старата чаршија шетале камили“ (Нова Македонија, 18.01.2020): „Иако су били у пратњи наоружане пратње, занимљива је и чињеница: ако би се караван увече приближио капији Скопља, избегавао је да уђе у град. Због веће безбедности, конвој са караваном је спавао у најближој гостионици, на пример у Ибраимову (Петровец), да би у току дана, у јутарњим сатима, ушао у град. Тако је било сигурније, јер су ноћу, испред града или у самом граду, каравани нападани и пљачкани. Такође, на пут су увек кренули дању, посебно ујутру када би напуштали град.
Најамници који су водили караване били су углавном са Шар планине, али их је било и из других крајева. Караван се састојао од 50 до 100 товара коња, с тим што су се за пренос добара користиле и камиле.“ Ту је објављена и фотографија:
Ако сте после свега изнетог заборавили да је све започело од две ефотографије, које је редакцији предочио г. Миодраг Милавановић, редовни члан нашег апартног клуба, није вам замерити. Како о месту и времену када су забележане нема никаквог трага, а после свих података које и са вама поделих, допуштам себи могући закључак. Господа на камилама би могли бити трговци, испред неког дева-хана. Делују задовољно и одморно, те спремно да пут наставе.
А шта ви кажете?
Аутор: Ивана Јаношевић
 | A guest post by
|
 | A guest post by
|
Kamile... od danas i u Politikinom zabavniku!
Заједнички истраживачки подухват успешно окончан!