ШТА ЗНАМО И НЕ ЗНАМО О БРАЋИ МАНАКИ ( МАНАЋИ )
БРАЋА МАНАКИ - ПИОНИРИ ФИЛМА, АЛИ И НАМЕНСКЕ ФОТОГРАФИЈЕ
Интересовање за историјат хидротехнике, и грађевинарства уопште, као и интересовање за историјат фотографије, понекад се неочекивано споје, као што је то било у случају скорашњег открића две занимљиве фотографије.
информације коју нам пружа леп ћирилични рукопис присутан на обе, стоји печат: "Фото 'МАНАЋИ'- Атеље основано 1898 - Битољ -".
И тако, пре него што се позабавимо самим фотографијама, присетимо се ових чувених пионира филма на Балкану, који су оставили и значајан траг у историјату фотографије на нашим просторима.
Браћа Манаки (Манаћи) били су пореклом Цинцари, рођени у селу Авдела у Грчкој. Старији брат Јанаки (Јанаћи) био је учитељ цртања. Први фотографски атеље браћа су отворили у Јањини 1898. године; стога је тај датум и стављен на горепоменути печат.
Године 1904. су у Битољу, на Широком сокаку купили дућан, који су адаптирали у фотографски атеље. Већ 1905. године селе се у Битољ и отварају атеље под називом „Атеље за уметничку фотографију“.
Битољ је тада био важно и живо место због превирања у османском царству и младотурске револуције, трговачки центар и седиште многих конзулата. Браћа почињу да фотографишу великоформатним план – филм Кодаковим фотоапаратом, купљеним у Паризу. Милтон је убрзо у Лондону набавио и кино камеру типа BIOSCOPE 300.
Ускоро су постали врло познати фотографи, који су имали властити печат и калиграфски потпис који су стављали на сваку фотографију.
Милтон је фотографисао доста познатих људи (султана, српског и румунског краља) приликом њихове посете Битољу.
Браћа Манаки били су званични фотографи српског, румунског и турског двора. 1906. године, на позив краља Карола I Румунског, представили су своје фотографије на светској изложби у Букурешту, где је Јанаки награђен златном и сребрном медаљом за портрете људи из Македоније и фотографије цркава, док је Милтон за колекцију фотографија освојио златну медаљу.
Иако им је фотографија била примарна активност, активност од које су живели, пионирска и најузбудљивија ствар је свакако њихов кинематографски рад. Практично, они су оснивачи филмске уметности код нас, на Балкану и шире.
Након куповине филмске камере у Лондону, почињу да снимају сцене из свакодневног живота становника у околини. Ови снимци заправо представљају прве филмске слике Балкана. Први познати снимак јесте снимак њихове старамајке под називом „Баба Деспина“.
Нажалост, биоскоп је им је изгорео 1939. године и довео их до банкрота.
Ипак, оставили су иза себе десетине хиљада фотографија и око 2000 метара филмске траке. Њихова оставштина се налази у државним архивама Македоније и Србије.
Опис и анализа ново пронађених фотографија
На фотографијама је мост од армираног бетона у изградњи. На полеђини фотографија пише писаним ћириличним словима: „Инундациони мост код Црне Реке.“ Снимци су веома оштри што сугерише да су снимљени на план филму 9 x 12 формата вероватно Кодаковом меx камером са синхро компур затварачем. Негатив другог снимка би могао бити и стаклена плоча.
На горњој слици се могу видети радници заустављени у акцији, којима је фотограф вероватно сугерисао да се не крећу због релативно дуге експозиције, иако су слике снимљене по сунчаном дану око поднева (сенке су оштре и кратке). Бетон централне конструкције моста на овој фотографији још увек није у потпуности наливен, о чему сведоче и канте и лопате у рукама радника. На дашчаној косини ослоњеној о централни стуб моста стоји господин у белом са жирадо шеширом, вероватно инжењер који се види и на другој слици у белом, али са качкетом. На средини слике се налази гомила искоришћене оплате која је служила за шаловање дијафрагми којима је мост спојен са насутим деловима пута. Трава је или класала или је у цвату. Доњи црни део слике делује као да је негатив нагорео или је на неки други начин оштећен. Могуће је и да је светлост ту процурела пре експонирања. На небу се виде трагови рукописа плавим мастилом, јер се преко слике, вероватно од влаге залепила позадина друге слике на којој је такође било писано руком. Брдо у позадини је преекспонирано да би се обезбедио адекватан контраст предњег плана и подконструкције моста која је у сенци, па је много тамнија.
На другој фотографији из срећно одабраног угла узетог да опише целу, за то време значајну конструкцију, позирају господа више друштвене класе; вероватно инжењер, надзорник градилишта и оно што би се данас звало инвеститори. Беле кошуље, чак и панталоне, отмени и тада модерни качкет, штап, кравате.
На тој слици земљани радови су знатно више одмакли, што потврђује да је она снимљена касније, а види се и низ колица (тачки) којима су земља и шљунак из корита изношени ради насипања приступима бетонској конструкцији. Неколико тих разбацаних колица су изврнута и поломљених осовина, а дрвени точкови су одвојени од магацина, док су друга, исправна, у позадини уредно постројена у вертикалном положају тако да не сметају сагледавању главног објекта у целини. Колица су запањујуће велика за данашње појмове и мора да су њима руковали изузетно снажни људи. А ту је и пар сандука за износ тежег растресирог материјала са ручкама за двојицу. Композиција је беспрекорна, што свакако сугерише да је сцена пажљиво аранжирана, а тренутак снимања биран.
Атеље Манаки је био комерцијално веома успешан студио. Приход је им је долазио пре свега од фотографије. Део је потицао свакако од студијских портрета; међутим, с обзиром на то да су били опремљени за то време веома квалитетном и осетљивом мобилном опремом, снимали су и доста ситуационих и екстеријерских фотографија. Клијенти им нису били само богатији представници више средње класе, него и надлештва и предузећа. У овом случају, неко из грађевинско хиротехничко саобраћајног ланца. Вероватно извођач или надлештво задужено за финансирање и градњу овог моста. У сваком случају, имамо леп пример коришћења фотографије у грађевинарству и архитектури. Да је реч о наменско документарној фотографији овог типа најбоље сведочи строга композиција друге фотографије, која објекат представља готово на идеалан начин, поштујући законе перспективе и без кривљења линија.
Датирању фотографија могао би да помогне текст из дневних новина Време од 4. децембра 1926. године у коме се каже да је у Министарству грађевина одобрен кредит од 250.000 динара за изградњу новог моста преко Црне Реке код Возарацам-а на окружном путу Прилеп-Кавадар и да ће се са грађењем моста почети истог месеца. То би слике могло сместити негде у лето 1927. године.
За крај, као бонус, још једна фотографија из тог времена и из тог краја која показује веома сличан мост и једног од браће Манаки, овога пута са друге стране апарата.
Текст: Миодраг Миловановић и Милан Пеца Николић
 | A guest post by
|