Боза је својевремено била омиљено пиће које је блажило непца и расхлађивало грло у врелим данима. Данас је готово сасвим непознато. Они који су уживали у сласном напитку, још памте његов резак и освежавајућ укус. Бар као мерак некадашњем ужитку и данас се понегде може наћи у понекој оронулој посластичарници, која већ деценијама изгледом и понудом пркоси овим данашњим, модерним, по свему другачијим. А тамо, на сталажи уредно сложене високе чаше од дебелог стакла на штрафте, окренуте дном навише; на тезги две славине, па се може изабрати боза или лимунада, а може и помешано, илити шприцер. Ако се дода и кугла сладоледа, то је онда дипломатски. Таквих места је преостало сасвим мало. Онима који су спремни да се и сами опробају у справљању бозе, интернет нуди рецепт и опис начина припреме. За коју год варијанту да се одлучите, рачунајте да се морате потрудити.
Некадашње бозаџије су се кретале градом са својом апаратуром на леђима, носећи и бокал са водом за испирање чаше. Све је то било и тада хигијенски неприхватљиво, те су им власти постављале услове.
Упркос свему, било их је на свим прометним местима. Радионице за прављење бозе обично су биле у рубним деловима града, попут београдске Савамале, у кућерцима и ћумезима. У великим металним казанима киселила се боза, а за повремено мешање су били задужени бозаџијини помоћници.
Ако се вратимо у прошлост, можемо 1890. наићи на издату наредбу о захватању воде са чесмама у Београду. По њој је било наређено хлебарима, пекарима и бозаџијама да воду за своје радње захватају до 12 сати ноћу до пред зору.
Решење Суда вароши београдске од 11. септембра 1891. године издато је на молбу бозаџијског еснафа. Тражили су дозволу за продавање бозе по београдским улицама. Одобрење је дато, али под одређеним условима. Пре свега, бозаџије су биле дужне да своје локале у којима справљају бозу одржавају у највећој чистоћи. Судови у којима се боза прави и у којима се по улицама продаје, морали су бити чисти, а бозаџије здраве, чисто одевене и нумерисане. Забрањен је дотадашњи начин „лађења бозе мећањем леда“. Лед нипошто није смео доћи у додир са бозом, већ се хладила помоћу цилиндра у који се стављао лед. Пред школским локалима ни под каквим изговором боза се није смела продавати. Понуђених 800 динара годишње бозаџије су морали исплатити у месечним ратама унапред благајни општинској од дана саопштења овог решења. Ако се ма која од наведених погодаба не би тачно испуњавала, продавање бозе по улицама одмах би било забрањено.
Између строгих санитарних услова и бројних муштерија, бозаџије су проналазиле начине да опстану. Да су у томе имале успеха сведочи и податак да их је 1905. у Београду било свега 7, док је 1932. успешно радила чак 81 бозаџијска радња.
Један новинар „Времена“ покушао је 1928. године да утврди колико се током једног жарког дана у Београду попије чаша бозе. Осим броја попијених чаша, открива нам и имена и локације радњи (и понеког власника) у којима се могла попити. Тако, наводи он, да се у радњи Алимана Шабановића на Чубури потроши у току дана око 800 чаша бозе, код „Алхамбре“, на углу Краља Петра и Узун Миркове и Мехмеда Пеливана у Краља Петра око 200 чаша. Код „Холивуда“ на Теразијама чак 1000 чаша, а код „Алхамбре“ у Душановој улици 100 чаша. Код „Смирне“ на Теразијама, Идриса Пеливана код Славије и других, потроши се исто тако на стотине литара бозе. (Време, 14.6.1928). Ово су, сва је прилика, била најпосећенија места. Нешто касније, 1932. године, једна од најмодерније уређених радњи је била „Пеливан“ власника Малића Пеливановића, на две адресе: у Васиној 9 и Краља Петра 61.
Није боза била омиљена само у Београду. Није било вароши и града у коме се није продавала, а неке од њих и до данас одолевају захтевима и нормама модерне свакодневице и имају своје муштерије. Неке у тој борби, авај, нису издржале притисак, попут послаличарнице „Пчела“ у Обреновцу. А о бози омиљеног чика Аце Михајловског у главној улици још увек причају не само Обреновчани.
Autor teksta: Ivana Janošević
 | A guest post by
|