СТАРИ КОЛУБАРСКИ ЧУН
Да је Михаило Петровић, ондашњи професор Универзитета, чувени Мика Алас, био и осведочени заљубљеник у риболов и страствени успешан риболовац, већ је свима добро познато. И то са положеним испитом за рибарског мајстора још од 1895. Одлично је познавао и рибарство, које је и тема једне од књига његових сабраних дела.
А о томе говори и ова прича.
Београдске општинске новине објављивале су током 1940. године фељтон у десет наставака под заједничким насловом „Београд негдашњи центар великог рибарства“ с Микиним потписом. Они су преточени и у истоимену књигу, штампану исте године. У једном од наставака Мика пише:
„При ноћним седељкама поред аласке ватре, или у дунавским воденицама, могле су се чути и сетне приче о томе како је све у аласком свету било боље у ранија времена. Стари аласи причали би млађима о сретном времену њихове младости, кад се још радило са једноставним чуновима издубљеним у стаблу великога грма, који су врло често вукли по кога уз њих привезаног сома, јесетру или сима, а у њима се праћакала маса као дукат жутих шарана, сомчади, кечига и мрена. Вредно је, бар ради успомене, поменути да је један такав чун радио у Колубари, између Обреновачког моста и ушћа Колубаре; писац ових редова откупио га је 1905-те године од старога колубарског аласа чика-Мате за 200 гроша; стари алас је лио горке сузе кад се растајао са својим чуном са којим је радио преко четрдесет година и сам га својом руком издубио у великом растовом грму, каквих је у оно време било у изобиљу у густим и пространим колубарским шумама. Чун је био изложен на Лондонској изложби 1907-ме године са целокупним рибарским алатом који се у то време употребљавао у нашим риболовним водама; од свих изложених предмета тај је чун највише привлачио пажњу посетилаца изложбе и највише се света код њега задржавало. Кад је чун враћен са изложбе у Београд, писац га је послао Музеју Српске Земље где је до прошле године лежао у дворишту музеја; писцу је непознато где се он налази у овај мах.“
Поменута Лондонска, тј. Велика балканска изложба одржана је од 4. до 19. октобра 1907. На њој су своје индустријске и пољопривредне производе, достигнућа из области културе, уметности и науке представиле Бугарска, Црна Гора и Србија. По први пут је британска јавност могла на једном месту детаљно да упозна српске обичаје и културу, вредности и остварене резултате у различитим областима. Транспорт експоната железницом до Лондона био је под знаком питања јер су аустроугарске власти на сваки начин покушавале да га отежају, одлажу, чак и спрече преко своје територије. После вишемесечних перипетија, све је ипак позитивно решено, а у једној од композиција у Лондон је стигао и овај чамац. Изложен је као један од 38 експоната у оквиру тематске збирке „Boat models“.
Јестаственички музеј српске земље, данашњи Природњачки, као место где се чун после Лондонске изложбе чувао, од почетка свог постојања 1895. Године није имао среће да има довољно велики и адекватан, а камоли свој стални, простор. Не чуди онда ни што даља судбина старог чуна није позната.
Аутор: Ивана Јаношевић
 | A guest post by
|