ОБРЕНОВАЧКА ВИОЛИНА

”за оне који имају уво”

Да су обреновачки музичари одувек имали урођени дар да разгале и оне који нису томе склони, позната је ствар. Углавном Обреновчанима. Ипак, о њима се глас проносио и далеко ван вароши. Посебно су се истицали врсни виолинисти, али и одлични хармоникаши. Обреновачка виолина је звучала препознатљиво, друкчије од осталих, ко је „имао уво“ да то чује. Расадник талената били су засеок Иверић у Дрену и Пироман. Иако се начин њиховог музицирања међусобно разликовао, могло се непогрешиво утврдити да ли милозвучни тонови допиру с једне или друге стране ваљевске џаде. Иверићани су свирали више стакато, а Пироманци сливено, лагано, мекано, легато.

Обреновачка школа виолине има своју традицију, која још увек траје. Умеће свирања преносило се с оца на сина. Без ромске виолине се није могло замислити ниједно славље, вашари, ђурђевски уранци. У многим варошким кафанама бројни су музичари Роми забављали Обреновчане и њихове госте, као и бањароше.

О постојању оркестара и у годинама Великог рата данас нам сведоче и фотографије Винка Грчевића, које се чувају чак и у Бечког војном архиву.

Једна од лепих прича из међуратног периода за актера има Мирка Стојановића, вижљастог дечкића који је који је с оцем и осталом мушком родбином, уз широк осмех одушевљавао на београдском малом корзоу. Пред кафаном „Румунски Краљ“ окупљали су се и они који су одоцнили да ухвате слободан сто. „Ко има стрпљења, до девет сати сешће за сто. А онда, логично, ћевапчићи и чаша пива или шприцер. Затим, још једно пиће. Па још једно. И, дабоме, ако сте дошли са женом и таштом, онда стоп. Не чујете чак ни малог Мирка, нити видите како вам шеретски намигује и пита коју да вам свира, а не видите ни газда Пају који би вам за трен ока заменио празну чашу пуном и замагљеном од свежине. Не вреди вам све то, ухвате вас лепо за рукав и одведу кући. Али, ако сте мало срећнији човек, е, онда вам газда Паја не гарантује да нећете осетити шта значи ћемане малог Мирка и његови шприцери:

Нема ми га, Цојле, не дође

Крај мене младу да легне!

Подвикне кроз вечер баритон Мирковог брата, па се успне горе до Теразија или помамно сјури до железничке станице. А с тих страна, ил путовао ил тек допутовао, човек инстинктивно застане и начули слух:

Девет година минуше, џанум,

Од тад те, Митке, не видох!

Нешто га жацне, и, путем звукова, заједно са куферчетом нађе се пред „Румунским Краљем“. Ту опет застане, премишља, хтео би и не би, погледа на сат па се осмехне и ухвати први празан сто ...

Летње време, запара. А овај вражји Циганчић свирком голица негде у дну душе у желуца, па би човек остао ту ноћима у севдаху и песми. Још кад за столовима седе и каква дражесна бића која дочаравају ту атмосферу... ех!“ (Правда, 28. март 1930.)

Друга прича, посве друкчија, из година окупације, казује о томе како је -Роме сигурне смрти спасла и виолина Љубомира Васића - Ице.

Љубомир Васић - Ица

„Једног дана донета је одлука да се униште сви Роми из Обреновца.  Бранко Винтер, преводилац, покушао је да их спасе. Јавио је у „Музичку колонију“ да обуку најчистије, најновије, да се удесе и припреме инструменте. Мораће својом свирком, игром и песмом да докажу да су уметници, у противном, оде глава. Сутрадан, музичари растегли хармонике, виолинисти дограбили виолине, девојке се ухватиле у коло. Играли су, траву нису додиривале. Сами себе су испраћали у смрт, а опет, надали су се. Онда је виолину узео Ица. Свирао је Лахера, Штрауса, сваку немачку песму које је икад чуо, свирао је као што је Аска играла пред вуком и – музика је опчинила људе у чизмама... Уместо митраљеза, зачуо се аплауз...“ (Из приче „Аплауз уместо смрти“ Слободана Стојићевића).

Приче би се могле низати до у недоглед, а нешто друго, важно се мора рећи. А то је ко су били ти чувени виолинисти.

Иверићку школу су представљали Шишићи – Миливоје, Александар, Стеван, а Пироманце – Славољуб, Жикица и Боја Станојевић, Бобан Костић. Музичка колонија на Шабачком путу, иако расадник талената на хармоници, имала је и своје виолинисте, који су били наставак иверићке школе.

Александар Шишић (1937-2007) самоуки је мајстор виолине, са каријером дугом 60 година. Снимио је на десетине плоча инструменталне и вокалне народне музике; компоновао кола Србијански вез, Шилетова шесторка, Обреновчанка, Вихор, Цигански стакато, Стевино коло...

Ни Бобан Костић – Бобан Воз (1960-2014) никад није ишао у музичку школу, ноте није умео да чита, а мелодије је памтио само по слуху. Снимио 70 музичких касета са више од 300 кола. Најпознатија кола: Чергино, Рамино, Бобаново... Свирао и с гудалом у устима, чешљем, ножем, зубима, иза леђа, с две виолине истовремено...

И данас обреновачка виолина има своје пулене, музички школоване. Проносе звук, начине свирања и мелодије оних уз које су стасавали. И преносе га неким новим, будућим виртуозима.

Аутор текста: Ивана Јаношевић