Жаклина у Прагу и папироси на Марсу
Пре више од педесет година, пољски писац Станислав Лем је направио тзв. „Лемов алгоритам“ за писање научнофантастичних романа. Прилажем га овде, у руској верзији:
Аполинер у Прагу и барон д'Ормесан у Паризу
ПОВЕСТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА БАРОНА Д'ОРМЕСАНА - ВОДИЧ
У том тренутку, група странаца изашла је из хотела; барон се устреми ка њима и обрати им се на њиховом језику. Онда ми рече: Као што видите, ја сам полиглота. Али хајде, придружите нам се. Овим туристима приредићу једну сажету антиопеју, нешто попут амфионичког сонета. То је један од оних комада на којем највише зарађујем. Зове се: Лутеција, и захваљујући извесним слободама које нису поетске већ амфионичке природе, омогућава ми да цео Париз прикажем у цигло пола сата. Попесмо се- туристи, барон и ја на омнибус на магистралној линији Мадлена-Бастиља. Док смо пролазили поред Опере, барон ју је најавио повишеним гласом. Додао је, указујући на зграде министарства финансија: Луксембуршка палата, Сенат. Испред Наполитена, значајно је нагласио: Француска академија. Испред банке Crédit Lyonnais, најавио је Јелисејску палату, и настављајући у овом стилу, док смо стигли до Бастиље показао је: наше главне музеје, Нотр-Дам, Пантеон, Мадлену, велике робне куће, министарства и домове наших великана, живих и мртвих; у сваком случају све оно што странац треба да види у Паризу. Изађосмо из омнибуса. Туристи богато наградише барона д' Ормесана. Бејах задивљен и то му и рекох. Скромно ми се захвалио и растадосмо се.
Гијом Аполинер
Лето 2000. године. Рат код куће се био завршио, Бохумил Храбал већ је пар година био мртав, а ја сам годинама живео у Прагу. Уместо пријатеља који скоро да ми нису долазили у госте, појавила се гошћа коју нисам ни звао ни слутио. Појавила се Жаклина, пријатељица моје пријатељице из младости која је годинама живела у Паризу. Жаклину је у Праг послала некаква невладина организација која се бавила и литературом са задатком да напише књигу инспирисану градом. После уводних љубазности, и лаког разговора о Прагу, писцима и литератури, схватио сам да ни Жаклину, ни њене спонзоре није занимао Рилке, а да за Чапека није била ни чула. О Швејку је знала две научене реченице, и с неповерењем примила к знању име његовог творца. Била је чула за Хавела и Кундеру, из лекције о дисидентима. Храбал јој није будио никакве асоцијације. Жаклина није знала ни језик, ни историју земље у којој се налази, али је зато о свему имала ригидне и непорециве ставове. За Жаклину, словенски Праг није постојао. За Жаклину, као, што не бити злобан па не рећи, и за Хитлера, био је то град који одише немачком културом, одувек и заувек. Њен катехизис биле су три одреднице из средњошколске лектире: Кафка, Храдчани, Моцарт, које је понављала до бесвести. И чврста идеолошка уверења покупљена на двонедељним курсевима.
Жаклинин Праг био је скуп најбаналнијих асоцијација кодификованих у беспоговоран низ исказа: Кафка је био аскета. Храдчани су Замак. Комунизам је био бруталан у свему, па и у архитектури. Индустрија једнако опресија. Опресија је тоталитаризам, чије остатке је видела на сваком кораку. Укратко: Жаклина није знала ништа. А ја сам био пао у искушење да јој Праг покажем опробаном методом њеног земљака Гијома Аполинера. Који је, за разлику од ње, иако је користио прашке украсе у опису истог (Лутајући Јеврејин, Јеврејска четврт, куплераји), град који је посетио ипак умео да гледа и сопственим очима. Или се бар то мени сада тако чини. У тренутку кад се појавила Жаклина, ја сам у Прагу живео већ седам година. Град и околину сам целе био прошао колима, бициклом, и пешке. Знао сам све улице на Страхову, Цибулкама, Коширама, и Бревнову. Знао сам више путева до аеродрома од таксиста. Знао сам сваку окуку у Ржепоријама, све стазе у Михелској шуми и све шумске путеве у Јевањима. Сваке недеље сам бициклом обилазио Кунратице, Хаје, Јинонице, и Мјехењице. Одлазио сам у биоскоп на Оржеховки зато што ме је подсећао на „Дрину“. Покушавао сам у више наврата да с краја на крај града прођем сув по киши, сплетом пасажа које ми је показао пријатељ једне пијане ноћи. Одлазио сам сваког Ускрса у цркву на Олшанском гробљу коју је подигао краљ Александар. Поседовао сам, у једном тренутку, кључеве од три туђе виле и две канцеларије. И сањао Београд.
Управо зато што сам читао приповест о барону д' Ормесану, желећи после првих поразних утисака о њој да га је читала и Жаклина, одлучио сам да је не проведем кроз Праг путем његових антиопеја (како је ова његова перипатетична уметничка форма названа у нашем преводу). Одвео сам је, стога, до стварних кућа у којима су живели алхемичари и показао јој Карлштејн, замак који је, као и онај Кафкин, све даљи што му се више приближавамо.
Објаснио сам јој да, ма колико масивна била зграда музеја модерне уметности, то није наслеђе Комунизма, већ Светски трговински центар из 1930, и да је фабрика оловака Кох-и-Нор била надалеко чувена давно пре 1950, у коју ју је одока сместила. Препоручио сам јој да у Француском културном центру погледа неки од Менцлових филмова рађених по романима Бохумила Храбала. Мислим да сам јој био досадан и да је била убеђена да је лажем. Никада је више нисам видео. А њену књигу нисам читао. Зато што је нисам ни потражио. И мислим да ју је написала користећи тзв. прашке украсе: Магија, Алхемичари, Јеврејско гробље, Голем, Храдчани, Карлов мост, Кафка, Милена, Моцарт, Рудолф Други, Атанасијус Кирхер
Пролеће у Бишкеку и папироси на Марсу.
Рекавши то, Остап је Ухудшанском предао папир на којем је било написано:
КОМПЛЕТ ЗА ПРОСЛАВЕ
Неопходан приручник за компоновање јубиларних чланака и сатиричних комада за специјалне прилике, као и за службене поеме, оде и химне
Б) Оријентална верзија
Урјук цвета с мирисним напором,
Кишлак у зору сјаји.
И крај арика и сокака
Ишак наставља да лута.
АЗИЈСКИ УКРАСИ
1. Урјук (кајсије)
2. Арик (канал)
3. Ишак (магарац)
4. Пилаф (јело)
5. Бај (лош човек)
6. Басмач (лош човек)
7. Шакал (животиња)
8. Кишлак (село)
9. Пјала (чајна здела)
10. Мадраса (верска школа)
11. Ичиги (ципеле)
12. Шајтан (ђаво)
13. Арба (кола)
14. Шајтан-Арба (Средњоазијска Железница)
15. Ја не разумети (израз)
16. Теби допадати? (израз)
ДОДАТАК
Користећи материјале у Одељку бр. 1 и методологију приказану у Одељку бр. 2, могу се произвести: романи, новеле, песме у прози, приче, скице из свакодневног живота, фикционализовани извештаји, хронике, епови, драме, политички коментари, политичке друштвене игре, радијски ораторијуми, итд...
(Иљф и Петров: Златно теле)
Недавно сам, штреберски изучавајући литературу у којој се помиње Средња Азија, кренуо од романа чија се радња дешава у тим просторима. Желео сам да кренем од Карла Маја и његовог Ардистана, али сам, на своју жалост, открио да није превођен на друге језике, а ја немачки не знам. Не водећи рачуна о хронологији, почео сам да читам најновију продукцију. Ту сам наишао на три романа чија је радња смештена у садашњу Киргизију. Та три романа као да су прављена по „Лемовом алгоритму“ примењеном на детективску прозу, обогаћени „Азијским украсима“ Иљфа и Петрова и истинама наученим на Жаклининим семинарима. Бишкек се у њима појављује као позорница свих предрасуда које смо понели од куће, да бисмо се вратили још чвршће уверени у њих. С тим да се аутор није потрудио да, уносећи локалну боју, провери ни како се изговарају појединачне речи па добијамо и папируше и мјенте и водочку. А мени је било некако топло око срца, јер сам схватио да дух Великог Комбинатора још увек живи, и да тај надимак, узевши у обзир механичко повезивање елемената прича које је навео, а чије оваплоћење сам имао пред очима док сам читао троделну сагу о детективу из Бишкека, има заправо једно дубље значење.
Кирхер у Бразилу
Пре пар година прочитао сам књигу Тамо одакле су тигрови Жан Мари Блас де Роблеса, која ме је вратила у оне године када сам водио Жаклину по Прагу. Унутар књиге, која се дешава у Бразилу је још једна, која је посвећена стварном, или измишљеном животопису језуите Атанасијуса Кирхера, великог барокног научника или „научника“, што зависи од тога како дефинишемо саму науку. Овде нећу препричавати Кирхеров живот и дело. Поменућу само пар ствари: Кирхер је написао на десетине књига на разне теме, међу којима су оне о којима појма није имао – писао је о египатском и кинеском језику, које није познавао, а у опису Кине елаборирао је о животу змајева. Писао је о магнетизму, ботаници, природи светлости... и измислио „Латерну магику“. Књига Жан Мари Блас де Роблеса завршава се тако да схватамо да је поред свих појединачних грешака, а свака му је књига била апсолутно погрешна у светлу садашње науке, Кирхер у целости био у праву. Уместо да се понесен радошћу због маестралног повезивања свих нити ове књиге у величанственом крају и катарзи коју сам доживео читајући је, ја сам осетио благу мучнину. А ево и зашто: Зато што су се сви они небројени чиновници западних министарстава који су одлучивали о судбинама народа моје бивше домовине руководили не стварним знањима већ двема књигама човека који није знао ни један од њених језика, и који је био стручњак за Кирхера. Зато што сам се, сетивши се Кирхера, сетио Прага и самим тим још једне експерткиње која је о њему писала књигу на основу знања стеченог на пар двонедељних курсева. И зато што сам схватио да иза ових нових комесара лежи нека „виша истина“ која њихово апсолутно незнање ставља изнад свих наших знања и напора. Само, сада све више примећујем да, користећи речи њиховог језика, оне не наилазе на одјек у стварност. Зато што не покривају ни једну појаву која се око нас догађа.
Autor: Vladan Matić