ГРОФИЦА

контеса, баронеса или шта већ...

Још откако је крочила на београдски асфалт августа 1924, о њој су почеле да се испредају приче. Истина, и сама их је изазивала, колико својом елегантном и грациозном појавом, толико и мистериозношћу коју је око себе ширила. Имала је посебну пажњу мушког света. И уживала у томе, разуме се. Одсела је у хотелу „Москва“, обедовала у „Паласу“ и код „Српског краља“, обилазила сва знаменита места на којима се окупљао добростојећи отмен свет.

 Преко дана је обично седела у хотелском салону, за својим столом у углу, уз огромног белог хрта. Ноћу се проводила у друштву младих задивљених обожавалаца. О њој  се много и са интересовањем говорило, али је нико уистину није из близа познавао. А она се особито занимала за дипломате, мада су јој привлачне биле и звезде варијетеа, играчице из барова, чак и хотелске собарице. И београдска полиција је, наводно, имала њен обиман досије, сматрајући је шпијунком, али с  још непотрђеним  везама. Све се, дакле, знало, а ништа се поуздано потврдити није могло.

Загонетна млада дама је, заправо, била грофица Марија Мајлат. Њен господин муж, гроф Иштван Мајлат, био је хусарски капетан. Уствари, био је он њен бивши муж, али то и није нарочито важно. Он је ионако испунио своју улогу начинивши од ње грофицу, а од себе љубоморног пијанца. Њихов развод, коме је кумовала грофова породица, дошао јој је говото као олакшање. Титула јој је, срећом, остала.

Временом се сазнало и да је рођена као Марија Шимон, у неком селу, ваљда негде у Барањи. И да је, док је још била сасвим млада девојка, служила у Мохачу. Доцније је постала собарица и ту већ започињу њене прве авантуре. Убрзо одлази у Пешту где постаје машамода, не одвећ вешта. Кад је букнуо рат, пријавила се као милосрдна сестра у болници. Ту је и упознала свог будућег мужа, грофа Мајлата. Толико се била посветила неговању рањеног грофа, да се он у њу лудо заљубљује, спреман да је ожени, на силно згражавање своје породице. Сковали су план и за пристојну награду и месечну субвенцију Марију усваја стари пензионисани пуковник аустријске војске, барон Жермен. Три године потом, гроф Иштван Мајлат се жени својом вољеном, баронесом Жермен. Добили су и кћер. Он, луд од љубави, још више од љубоморе, јер га вара да официрима из његовог гарнизона, опија се. Наредне године, гроф одлази поново на фронт и гине. Његовом вољом, изнетом у тестаманту, Марија наслеђује титулу и имања, а њена кћерка право на редовну месечну помоћ. Схватила је да би јој мађарски пасош знатно помогао, јер је грофова породица на сваки начин покушавала да оспори тестамент. Потрудила се да шеф мађарског обавештајног бироа за Барању Краснај све учини да његова пријатељица добије útlevél, па је помислила да најзад може да одахне. Али, не задуго. Хапсе је већ на изласку из нашег посланства у Пешти. Апса, којим су јој претили, успева да је спасе јапански аташе, члан међусавезничке комисије. Он јој се чинио као погодан савезник, те одржавају посве близак однос и одлазе у Цариград. Кћерку је пре одласка збринула, дајући је на усвајање, те су могли поћи.

Тако се обрела у Београду. Неколико месеци које је ту провела, могуће и планирано толико дуго, нису утицали на њен наум да то буде само једна од успутних станица. Уосталом, није тадашњи Београд могао бити место у коме би могла да задовољи све своје прохтеве. Раскошан живот, провод, бисери и брезлетне, убиства или бар двобоји због ње, официрске афере, по могућству и политичка улога, то су били њени снови.

Из Београда је успела да оде у Швајцарску са уредним исправама, лако огрнута једним од својих седам крзана. И док је она већ била окружена дипломатама, богатим швајцарским хотелијерима и финансијским магнатима у неком елегантном хотелу у Вевеју, београдски детективи су је још увек тражили код „Српског краља“...  

Приредила: Ивана јаношевић