СУФЛЕРСКИ ЈУБИЛЕЈИ
Великом сценом Народног позоришта међуратног Београда неприкосновено су владали великани глумачке, оперске и балетске уметности. Наступали су осим у матичној згради на тргу Кнежев споменик тј. Позоришном тргу и на Сцени на Врачару, у адаптираној згради некадашње кочињке школе (Мањеж). Као носиоци репертоара били су популарни и омиљени. Публика им је била наклоњена, а њихове креације будно је пратила и критика. О њима се причало и писало, за њима уздисало и задивљено освртало, баш као за правим звездама. Добар део њих је то доиста и био. Истина, друга су то времена била, те је и овакав, звездани статус био заслужен због успешних извођења захтевних рола.
У сенци рефлектора, иза и око позорнице, било је још посвећених и талентованих уметника, без којих се ниједна представа није могла ни замислити. На плакатима за представе имена су им најчешће била исписана ситним словима. Њихов пуни допринос остао је скрајнут и мање познат гледалишту, али им је позориште тих година указивало достојну почаст. Тако је Народно позориште обележило две значајне годишњице рада, по четврт века каријере својих суфлера Драгомира Остојића Суље 1925. и Милана Баће Марковића 1933. године.
Из суфлерске шкољке на средини рампе имали су добар преглед и могли будно да прате ток драмске радње на сцени, те да, ако и кад затреба, прискоче у помоћ. Био је некада довољан само један њихов гест, реч или миг, јер су још на пробама добро знали сва слаба места. Пред собом су имали књигу са свим штриховима или изменама текста, лекторским исправкама и другим редитељским интервенцијама.
У шаптачкој шкољки налазила се висока тапацирана фотеља, на десном зиду неколико дигмади за давање сигналних знакова за дизање и спуштање завесе, електрику и друго. Било је ту пријатно зими, али кад наступе топли дани, прашина са патоса сцене летела је право на шаптача.
Драгомир Остојић (1881-1959), од милоште прозван Суља, своју позоришну каријеру је отпочео још као гимазијалац. Необично малог раста, висок једва преко метар и по, најпре је био предодређен за женске улоге, а после незаменљив у суфлерници. Почео је шаптачку каријеру 1907. кад је управитељ позоришта био Димитрије Нишлић. Ту своју нову дужност је до те мере усавршио да је много пута и спашавао представе. Већину улога је знао чак и напамет и могао је и са затвореном књигом са суфлира. Постао је веома вешт у прескакању текстова, умео да се снађе кад се глумац збуни, кад неко улети на позорницу раније но што је требало или кад изађе пре него што се његова сцена заврши. Онај ко остане на позорници говори, а Остојић му шапуће и држи га на сцени све док глумац која је требало одавно да наступи, не улети на позорницу. Публика то најчешће није примећивала.
Имао је он, као шаптач, своје славне, али и мучне дане. Колико је пута само морао да спашава чак и најбоље глумце, али и оне најзапосленије, који нису стизали увек да науче текст. Био им је поуздан сарадник на кога су увек могли да се ослоне.
На 25. годишњицу његовог рада, 19. марта 1925, појавио се на сцени у представи Кин, у улози шаптача. Ова позоришна игра у пет чинова по тексту Александра Диме сина је пре Великог рата био један од гледанијих комада, а после рата није се давао никако. Све до ове прилике. Пре представе, пред препуном двораном на отвореној бини, окружен колегама, појавио се и слављеник. Онда су дошли венци, поклони, аплаузи, срдачни, дуги. Потом је уследила представа, која је одлично примљена.
Кад су се сви утисци слегли, Остојић је радио као главни позоришни архивар до 1932, кад је постао шеф архиве, а од 1937. и као шеф администрације.
Милан Мaрковић – Баћа је рођен Ужицу 1890. Душан Трнокопић, чувени боем и путујући глумац, одводи га као несвршеног гимназијалца у Руцовићеву трупу која је тада наступала у Нишу. Онижи растом и симпатичне физиономије, почиње да игра најпре дечје улоге. Већ 1911. силази у суфлерницу, али не пропушта да и даље игра своје улоге. Године Великог рата проводи као болничар XII пука, а игра и у војничким позориштима. После рата, 1919. био је прво у Сплиту, а потом долази у Београд као демобилисани војник и активни суфлер. Био је ангажован већ на првој представи при отварању Мањежа 1920. Током година стиче статус најспособнијег и најдискретнијег суфлера престоничких позорница. Кад он суфлира није било опасности за глумце, макар и не знали добро текст. Своју улогу у суфлерници Баћа је играо као да диригује читавим ансамбом. Током представе његов кажипрст је био увек у покрету, њиме је пратио текст и глумачке креације и акцентовао сваки гест. Био је омиљен међу глумцима, који су га волели и поштовали. Јављао се повремено и на сцени да забави публику. Тако је било и 13. маја 1933. на прослави 25. годишњице његове шаптачке каријере коју је прославио на Коларчевом универзитету у улози суфлера Саломона у комаду Кин. Својом одличном игром одушевио је гледаоце. Ова прослава његовог великог јубилеја, била је искрено признање за устрајан и поштен рад, сва лутања и стварања с променљивом срећом на многим сценама широм земље.
Баћа је био љубимац Београђана, увек насмејан и ведар. Волеле су га и многе жене. И сам је за њима лудовао, али је то остајало само на симпатијама. Знали су га као честитог и доброћудног човека, омиљеног у свим престоничким круговима. Био је нераздвојан са глумцем и редитељем Витомиром Цилетом Богићем. Погинуо је у немачком бомбардовању Београда 1941. године.
Као суфлер драме је у Народном позоришту од 1937. радила и некадашња глумица Зора Атанасијевић (1902-1946).
Било је то, свакако, време даровитих уметника. Оних који су суверено владали позорницама и оних иних што су своју страствену посвећеност позоришту исказивали свако у свом домену рада. Било је то и време када се таква посвећеност вредновала и поштовала, а имена некадашњих суфлера београдских позоришта нек остану да на њих бар подсете.
Ивана Јаношевић
 | A guest post by
|