Закаснио сам 37 секунди. Пред вратима мог стана стајала је достојанствена (иако помало мистериозна) прилика с крзненом капом спуштених наушница, опуштених руку. У левој је држала ташну која је личила на ветеринарску.
- Уништивач гамади? - питао сам уместо поздрава.
Из сенке гломазне капе јавио се пискутав глас.
- Не волим нетачност.
Постиђен, откључао сам врата и пропустио младића. Не скидајући капут, ни капу, усправан као да му је оклагија у леђима, стао је на сред собе полако је (стручно) разгледајући.
Владао је мук. Иако то нико од мене није тражио, престао сам да дишем. Када је већ почело да ми се мути пред очима, Уништивач Гамади је процедио:
- А-ха!
Лаганим и дугим корацима вратио се у претсобље и раскомотио. Појавило се голобрадо момче у розе џемперу, с пластичним рукавицама и ташном. На мене није обраћао пажњу, већ се упутио у кухињу. Иако ми се низ питања врзмало по глави, упалио сам телевизор. Док сам мењао канале, Уништивач је добацио:
- Ја обожавам Цецу и Лукаса. То је Јами. Нека остане.
Учинило ми се да сам добио прилику да проговорим.
- Извините, замишљао сам да се тај посао обавља помоћу боце и прскалице...Чиме ћете да потаманите бубе?
Младић се појавио из кухиње с рукама спуштеним попут револвераша. Прођоше ме жмарци од његовог леденог погледа и пискавог гласа.
- Ми не таманимо. Ми уништавамо. Наша средства су ефикасна.
Онда је објаснио (иако ми се учинило да користи само кинеску креду) да од последица њиховог отрова прва три месеца угине двадесет посто буба, кроз шест месеци са животом ће се опростити још толико, а кад прође годиница дана поцркаће их чак деведесет одсто. Видевши да ме је импресионирао подацима, направивши психолошку паузу, избацио је слоган фирме за коју ради: Ако будете задовољни, кажите свима, ако не будете, кажите нама!
Пошто је бацио поглед на телевизијски екран, упитао је:
- Коју радио станицу најрадије слушате?
Не чекајући да ишта кажем, наставио је.
- Ја Радио Пинк.
Сложио сам се да је то врло добра станица. Уништавач се одобровољио.
- Видите - писнуо је - ја волим ред, тачност, поузданост. Не пијем, не пушим. Пред ваша врата сам стигао два минута раније, као и пред свака где сам позван. Такав однос очекујем и од муштерија. Зар је то много?
Морао сам признати да није.
- Овај посао је од велике важности за човечанство - наставио је. - Шта би људи радили да није уништивача гамади?
Његове хладне очи упиљиле су се у мене. Узврпољио сам се и немоћно раширио руке.
- Ето видите. Нико тако нешто не може ни да замисли. Гамад је отпорна, лукава, на све спремна, не само да би опстала, већ да би освојила свет. Замислите када би нашом планетом владала гамад!
Замислио сам. Мој необични гост је застао давши ми времена да се уживим у апокалипсу. Запазио сам, међутим, да је почињао да ми личи на инсекта. Али којег - нисам могао да се досетим. Једном ногом тарао је по тепиху. Шаке су му биле лепљиве. То сам приметио јер је повремено трљао једну о другу.
- Ето! - повисио је глас који ми се засекао у бубне опне као када зашкрипи снажно музичко појачало. - Зато смо ми ту. Зато су наше услуге непроцењиве и, свакако, ни приближно довољно цењене. Људи су неупућини. Људи не мисле. Живе од данас до сутра. Нема више ни филозофа, ни пророка...
Штрецнуо се.
- Колико је сати? Недопустиво сам се задржао. Нигде не проводим дуже од од осамнаест минута. Прекардашио сам читав минут. Четири хиљаде динара.
- Молим?
- Четири хиљаде динара вас стаје услуга. Хитам. Будите љубазни, донесети ми капут.
- Али...зар сте завршили посао?
- Наравно. Шта ви мислите? Услуга брза и ефикасна. Упамтите: Ако будете задовољни, кажите то и другима, а ако не будете, кажите то само нама. Ево је Снеки! Дивно је. Знате ли ону стару песму Немој да те преваре ови људи зли... ? Није важно. Жао ми је што морам да идем, али би било ризично да останем дуже него што сам планирао. Довиђења... И упамтите...
Глас му је пиштао и постајао све тиши јер је нестајао низ степениште ходника стамбене зграде.
Осетио сам олакшање и с рукама у џеповима упутио се у кухињу. Жуте бубе су вршљале по судопери, хитро се крећући у свим правцима. Неке дежмекасте су се гегале преко рингли на шпорету.
Зачуо сам звоно на вратима.
На прагу је стајао човек са боцом о рамену и пумпом у руци. Гледао је у свој ручни сат.
- Извините, нисам могао пре да стигнем. Знате, саобраћај...
Видевши израз на мом лицу, ударио се шаком по бутини.
- Значи и код вас је био! Кад га будем у'ватио, кости ћу му поломим лоповске. Није ми само јасно како сазнаје за позиве који нам се пућују... Људи моји, не може да се живи од ових превараната...
Позвао сам га да уђе да попијемо ракију. Осећао сам да ће ми изузетно годити.
Аутор: Слободан Стојићевић
 | A guest post by
|