У МИРИСУ ЛАВАНДЕ

            постоје мудраци и привиђења

На неки начин мајка је била једновремено старомодни причалац предања,  гледа у лица окупљених и тражи повољан тренутак да подбоде причу, али је и сама слушалац, која не престаје да ослушкује. Свуда по Херцеговини јављају се хриди, стрмине, а испод њих има свега: легенди, шкрипова. Тамо се приче бизарно пропињу као вода уз обалу немирног мора, ударају и ударају. Не тако давно, запитао сам се – шта не волим више, да слушам или да причам. Другачије казано, подједнако не прихватам да измишљам и да лажем. И ову анегдоту, или како се све зове, веле, казивао је преподобни мудрац Васиљ. Нисам у стању да о предању скупим колико има или колико треба, али и ово је искрен запис. На неки начин јавља се спокојство када се ово одслуша. Случај Самозванца и казивање Васиља пробудили су расправе, широм Поља. Има казивања оних који памте, оних који у зимским данима казују о свему у Херцеговини, и чељад обузме оно привиђење као да су у предворју снова. Упоредо са изучавањем књижевности, раздвајао сам бритвом за дуван заробљене табаке непрочитаних књига, јер ме лутање по заборављеним рукописима занима и свиђа ми се. И ушао сам у колоплет с овом мајчином сагом. Бајка тера бајку, као да се игра с клупком мачка, и приказ, уз Божју помоћ, ослобађа призоре.  Силне приче се ломе, уздисао је Васиљ. О овоме се могу скупити и друге изведбе, подједнако узбудљиве и искрене.

напитак скупљи од сабље димискије

Чудна је ствар у вези са предањима да, иако се на изглед баве необичним  животом, она ствари учине видљивим. И све се у тајновитој самоодбрани од чуда одвија. У пени разних предања има мистификације, али их не треба преувеличавати. Невидљиви се боји видљивог. Ту се сви у причи уздижи изнад саме замисли. У овом предању јединка није жртва туђих страхова, али јесте својих. И до сада једва помињани Самозванац је испред огледала које приказује свакидашњи изглед. Он се сада убацује у причу без пристанка приче, помало дивље. Нажалост, чаробни напитак који је окосница приче о њему је необјашњива појава, не зна се одакле код Самозванца, који је повод да се све ово догађа, одакле се он створио у Пољу, али само се зна да је напитак скупљи од сабље димискије. И ево разлога да не знам да ли више волим причање или слушање приче. Од њега је у овој анегдоти направљен забављач и мистик. У бајци је Васиљ или онај који је осмислио дозволио да буде и метафизике. И паре Самозванац троши и троши, и нема жељу  да до њих долази на незаконит начин, а чаробног напитка фали. И он се окренуо својој игри, у Пољу непознатој, да показује да може да буде стваран и да га нема.

за никакве паре

Нико не зна како је Самозванац дошао на идеју о невидљивости , или је све Васиљ траљаво измислио, а невидљиви незнанац је симбол приче, и ово даје и прилику да се види докле треба. И жеља је Самозванца да у игри продужи дејство чаробне воде, али није било начина да је стално набавља. Наводно је Самозванац дуго боравио у пећини уз море, и онамо се домогао ове невидљивости, и уз сам напитак се родила и идеја да се приказује као чаробњак. И мирноћа коју је показивао док постаје и нестаје опчињавала је окупљене. Није правио изазове,  трудио се да се његов лик допадне. То је радио за никакве паре, једва да има да преживи. И наводно је успео да себе избрише и из књиге рођених. Није више био уписан ни у један документ. А коме је и требао, спрдали су се с овим, у Љубињу доказ да он постоји? То тајновито појављивање је збркана прича, избледела је. Одједном је постао и неприкладна појава: Самозванац. И не зна се колико је њих га гледало и да ли постоји. Али он, кога Васиљ или неко други призива је тај симбол и носи бајку.

из видљивог у невидљивог

И предања могу да обогате наше животе, могу нам показати хрпу тога изван видљивог, нешто чега се бојимо, чему се дивимо. У смушеном исказу мајке, признаје и не признаје, све је једва крњава бајка, али о томе би могло да се детаљно разговара јер и мајка је знала да се одбрани од лутања и сумњи на свој начин. Мајка је волела да оваква казивања назива празном причом, а ја сам звао чувањем језика, и све је сводила на њено одмахивање руком. Али, све су прилике да је Васиљ и измишљао, али зачуђује да постоји код Васиља запис о овоме. На свој начин Самозванац је у причи бајковито створење које се наметне. Наводно се градски нотар спремао о њему да пише, а није му пошло за руком. А причао је Васиљ да су долазили свакојаки, из даљине, да гледају кревељење, трикове овога који није скривао дивљење себе према себи.

ни мртва риба

А Васиљ је мудровао да нам предања, послана с колена на колено, могу продужити сопствено трајање. Та ситуација се код њега, слутим, догодила у самоодбрани, ни више ни мање – узбуђење. И остало је да је Самозванац прекинуо да се претвара у невидљивог, и када бих имао чаробне воде. Једна жена је тада говорила како је некоме признао да је заљубљен у свој невидљиви лик. У сваком случају, он је, по њеном, у науму искрен, није мртва риба, правдала га је. Трудио се понекад да брзо пређе из видљивог у невидљивог, и обрнуто, а замајавао је руљу, док се спрема да се прометне, каменим бомбонама. А било је наредби власти да никаква окупљања не долазе обзир, јер власт се прибојавала немира и невоља. Нико није био у стању да објасни како он постаје невидљив, па видљив, крио се док се спрема иза некакве завесе, испред које се појављивао. Говорило се да је у дослуху са тајним силама, чак и са црним ђаволом, самим. Он није радио по некаквом плану, него по реаговању окупљених, и имао је потребу да покаже умеће, обману, задовољство, лагарију, укратко – илузија рађа илузију. И постојали су и тврди знаци узрујаности, измишљања, али ово не дира крај свега.

ни глумац ни кловн

И на крају сам схватио да ми је мајка с циљем говорила ову смушену причу, да не морам сам да је измишљам, већ да сам на оној стани на којој је и она, од Васиља је примам.  О овоме доста и сам  схватам, на мајчином лицу су били очигледни знаци нелагоде. На свој начин и неприкладно је да мајка прича предање Васиља, али срећа је да постоје и они чије се приче поклапају са Васиљевом.  Нико није тражио од Самозванца да открије у чему је његова тајна, ђавоље умеће. За друге који су слушали и у даљини о невидљивом сличну причу, о Самозванцу, ово је преузета бајка. И говорило се да је овај чудак онај који тамо није постао глумац, па кренуо код нас да се измотава, прави од себе кловна и без разлога узима народу паре. Међутим, никоме није јасан разлог што је Самозванац сиромашан, уз свеколику моћ. А јесте власт све знала и на његово понашање мотрила, да јој се не отме. И када су празници или какви протести или прославе синдиката, милиција је бранила да се појави. Њему су на Трг доносили и лимунаду. Када је јако вруће знојио се, својски. На свој начин бојао се и бламаже, трудио се да се свима допадне. Ово је могло да се закључи из разних његових радњи, с разлозима и без сукоба.

он нема сазнања

Један који се боље разуме у теорију књижевности и људске ликове, рекао је да је Самозванац лик изгубљен у измаглици постојања и идентитета. Код нас знатижељни жуде за оваквим казивањима, па им исказују поштовање. Велика је могућност да се предање када се отме контроли хронологије и простора, ослободи бремена стварности. Нажалост, Бог је Самозванцу поклањао мало пажње, мада је он сматрао Бога универзалним мајстором.  А када га сретне милицајац, и он наспрам њега искочи видљив, па га пита како си ти, друже, а он каже да је врло добро, односно како служба налаже, и шта се то њега тиче? У дом за луталице су говорили да иде, а он одговори: Не, боље је у лудницу. А нудио је да га зову Курта, може и онај други. И после свих тих његових играрија, није се показивао опаким. А понавља мајка, жеља да се постане невидљив је ђавољи изум. А како би се другачије и могао звати. Постојала је тврдња овога који боље од мене познаје књиге да је код Самозванца у питању још и потрага за миром у себи и измицање од властитог расула. Остала је тврдња да је рођен у земљи која не постоји, да у души носи дирљив звук који га штити од дивљине живота. Никога није слушао, а када га нема, сви брину где је. И мало је оних који су гледали ствари какве јесу, него са висине и са презрењем. А стоји где не треба записано да нема сазнања о природи његове болести и моћи. Наводно се јадао некоме, није откривено коме, да је спреман о љубави и ситницама да говори.

родни  јун

Испада да ово није метафорична, али ни животна, бајка, о несрећнику и његовим мукама, искушењима, забавама, налажењима и губљењима. И тај професор књижевности, да му име не спомињем, рекао је и ово: Ово су и знаци заосталости; мада он не спори недокучивост бајке, њену оностраност. Предања су, рекао бих ја, и врста реликта прошлости. И ово предање, које је мајка преузела од Васиља, једна је врста духовног изазова. Много је необичног, недореченог, обавијеног велом тајне. Једног јутра, објавила је она жена с којом је разговарао,  да је нестао пут приморја, где има свега што не треба, а који памте кажу да је био родни јун, липе су  мирисале. И веле да је Васиљ говорио да најбоља предања настају у тамним данима. Наводно у тамним даним се жуди за оваквим казивањима, када је све обојено сетом, прикривеним жељама за љубав и трајање. Они најзагриженији оптужују власт да га је убила или, бар, прогнала. И онда се неко јавио да се оде до те његове, наводне, пећине, али тамо није било никаквих трагова. У граду је остало малодушје, али овога нема у причи Васиља, коју је мајка казивала. Неки су волели да га поново виде, све је личило на носталгију и напор да се прича.

мирис лаванде

Да, некако се предање одвија смирено, једну је причу казивао Васиљ, другу казује мајка. Размишљао сам: зашто ја причам Васиљеву и мајчину бајку, а не прича је неко други. Зашто је Самозванац где је, а не у другој бајци? Пију докони у кафанама један наспрам другога, колебају се у вези предања, пажљиви су. Једни питају где почињу предања, где се завршавају лагарије. Тако и настају предања која доконима прилично значе. Колико смо ми нечији сан, колико је нечији сан у нашим душама? И како би се избегла нагађања, спорења, сумњања, стигла је од монаха који су ранораниоци да је виђен како улази у велико поље лаванде, у бесконачну љубичасту боју, и клели су се, у све свеце, да су га мириси лаванде расточили, да је нестао као и сви јуродиви, на небу. Ту моје размишљање прати мноштво питања на која немам одговор. Она жена која га је најбоље познавала, опет да се помене, свима је рекла на уво да је задњих дана постао чудан у опхођењу. И није ли све ово што сам испричао, измислио, преузео, само одраз неке бајке коју сам давно чуо, нечега што сам преживео. Мајка је сумњала да је Васиљ задњи комад приче сам додао, да је покушао некоме око себе да се додвори, па је прекинула ово да говори где не треба. И толико од мајке и Васиља. Јер, ако постоје предања, легенде, митови, поезија, постоји и прича. И одлазе знатижељни у поље лаванде, када се лаванда огласи, сваке године, надају се да ће се јавити, и њих опијају мириси, око њих зује пчеле, али њега нема видљивог ни невидљивог, једним гласом - треба се ставити  изнад чуда и записа. А све су прилике и сумње да је све Васиљ сањао, и да је и опијен и сам мирисима лаванде, можда, у сну постајао невидљив, очајнички срећан. Има напуклина у предању, а њих воле поборници илузија. Када је мајка схватила да предање никуд не води, тражила је од мене да  заборавим све.

Аутор: Ратко Дангубић

Фотграфије: Дијана Омец за МПН магзин