МАРТА

Међу бројним преварантима који су тумарали Европом у међуратном периоду, једна персона се посебно издваја. Лажно се представљајући да је, ништа мање, но рођена сестричина немачког цара Вилхелма, успела је да обмане силан свет. Била је тако уверљива да нико није ни посумњао да тако љупка женица од свега тридесетак година може бити ишта друго.

Дражесна собарица Марта Барт службовала је у кући кајзеровог сина у Берлину. Познавала је читаву породицу и била добро упозната са њиховим међусобним и односима са блиским и даљим рођацима. Иако је махом помагала у кухињи, кришом је пажљиво посматрала госпође из високог друштва које су долазиле у принчеву кућу. Запажала је сваки њихов покрет, упијала сваки гест. У својој малој соби, када би остала сама, покушавала је да уверљиво дочара њихов ход, држање, поглед, говор. Бистра, интелигентна и лепа, брзо је успела да тако добро усаврши дамско понашање, па је решила да себе прокламује за принцезу. Напустила је службу, а сва њена уштеђевина била је довољна да купи неколико скромних али врло ефектних хаљина и отпутује у Ерфурт.

Одсела је у једном фином пансиону. Код власнице пансиона изазвала је одмах живу радозналост, а кад је тобоже узгред поменула свог „царског ујака“, жена остаде посве без даха. Чим се прибрала, стаде да је знатижељно запиткује, па јој Марта „признаде“ да је сестричина цара Вилхелма Другог. Одмах би наређено да се багаж „њеног височанства“ пренесе у најлепшу собу с погледом на врт а послуга јој би стављена на стално располагање. Није требало више од неколико дана па да се у високим ерфуртским круговима дозна да у њиховом граду борави тако важна гошћа. Узмуваше се даме и господа пожуривши да јој укажу поштовање. Марта им је, скрушено и уз дубоке уздахе, уцвељено причала о својој крајње незавидној и тешкој материјалној ситуацији. Осим тога што јој је имање било под секвестром, ни односи са кронпринцом нису били баш најбољи. Он је, можете мислити, у њу био лудо заљубљен. Таква његова пажња је чинила усхићеном, али се ипак таквој романси није смела препустити. Осим тога, авај, још један други шармантни принц је такође у њу заљубљен, али је био склон интригама, те га је морала одбити. Слушајући о свим несрећним околностима које су је сналазиле, били су спремни да јој пруже помоћ. Понуђене позајмице је примала, остављајући доброчинитеље у уверењу да ће им њени царски рођаци узвратити захвалност чим се њихови односи поправе.

И тако је уцвељена принцеза успела некако да се утеши с неколико луксузних лепршавих тоалета, шешира са великим нојевим перима, ципелама са високом потпетицом и пређицом преко риса. Отпочела је уживање у монденском животу по салонима. Друштво су јој правиле отмене даме, а посебно још је годило друштво једног финог џентлмена. Био је, истина, десетак година старији од ње, али с грофовском титулом. Заслепљен њоме удварао јој се на сваком кораку, иако је његова жена била много љупкија.

Приликом једне посете њиховој кући, грофица је случајно била одсутна. Угодни разговор с грофом је већ био попримио доста интимности, када је у једном моменту грофица изненада отворила врата и крочила у салон. Скландал је био неизбежан. Само захваљујући њеном високом положају, све је ипак остало између четири зида, али се више није с њима сретала.

Ову непријатну епизоду Марти је успео да ублажи један врло имућни барон. Имао је добру репутацију и у спортским круговима. Уверавао је да би за њену љубав био спреман на најсмелије акробације, попут оних које је у филмовима изводио Харолд Лојд. Пожелела је да је у то и увери. Предложила му је да се попне до њеног прозора у фраку, лакованим ципелама, с цилиндром на глави и комадом накита као поклоном. Заљубљеном атлети то није било нимало тешко, те се вешто успентрао до ње с бисерном огрлицом у зубима. Марта је била задовољна. Не будите индискретни, не могу вам рећи више од тога.

Но, међутим, сутрадан јој се та огрлица учинила некако сумњивом. Однела је у јувелирску радњу, где је потврђено да је обична имитација. Једна принцеза царске крви није то могла себи да дозволи. Барон је био прецртан.

Убрзо се појавио нови удварач. Када је дознала да је полицајац, достојанствено га је одбила. Па, молим вас, зар ту треба нешто више објашњавати?! Увређен и жељан да јој се освети, почео је да је тајно прати и проверава. Није му много времена требало да открије њен прави идентитет, па је „принцеза“ завршила у ерфуртском затвору. 

Но, није ту био крај. Обожаваоце ни тада није изгубила. Пред затвором је увек чекала група џентлмена који су желели да посете несрећну бившу принцезу.

Аутор: Ивана Јаношевић