Било је то у северозападном предграђу Чикага, у градићу Роkфорд у којем живи овећа колонија Срба, избеглица из Босне. Зграде су вишеспратне и личе једна на другу. Није отуда чудно што је почесто било оних који нису препознавали улаз у сопствену кућу. Један је тако залутао па га је земљак, затекавши га збуњеног у ходнику, примио на конак. Сутрадан су скупа пошли у потрагу, али је то потрајало будући да су их земљаци увраћали да попију коју, уз обавезно: ,,Одакле си, јаране... ”, а одмах затим: ,,Ма богати, а познајеш ли ти....” И тако... Но, то је друга прича. Сада ћемо се усредсредити на започету, јер у противном ћемо и ми залутати.
Било је то оних година, у почетку, кад су Срби из Босне тек пристигли, па ни енглески нису знали. (Не знају ни данас, али нема везе. Ни Америкаци не знају српски.)
Готово да тада није било Србина који је негде нешто радио. Примали су од државе ил социјалну помоћ, ил некакве бонове који су се могли и уновчити, ил и једно и друго, зависно од довитљивости. По васцели дан тако седели су испред улаза својих бивака и мудровали како да премунтају глупе Американце. А што да их не музу кад су они њима растурили ону лијепу Југу? Па су их бомбардовали, па их посипали некаквим уранијумом од којег су људи ко муве обољевали и умирали... Њих растерали и турску државу на Балкану направили. Ееееј, болан, каква је то земљица била... Онога мерака и теферича, оних севдалинки, првомајских уранака и ћевапа у лепињи...
Седе Срби тако на америчким басамацима и вајкају се. Ко је крив за њихову пропаст, ко је погрешио и шта им је чинити.
Јер овде им не ваља ни вода ни ваздух, а о другом да и не причамо. Него, док се нешто не промени, ваља сачекати. Како је да је, ничија није горела до зоре. Има Бога, има. Веле и овде да има Бога ал га американски називају Гад. Чуј, болан, за њих је Бог Гад?! Е па неће они дуго, неће...
Тако су седели и пред Божић, али тог пута нису претресали белосветску политику, нити се разрачунавали са неправдама, већ су ковали план како да се домогну печенице.
Фале се Американци да имају што други немају, да су најјача нација на кугли земаљској, ал шта им вреди кад нису ни видели, а камо окусили прасенце испечено на ражњу, румено, хрскаво, са заковрнитим репићем и јабуком у зубима. Шта им вреди и сребро и злато, и авиони и камиони кад никада нису ни штрпнули печење сисанчета које као на сунцу да је печено, па са реном... Јој, са реном! Глупи Американци не знају ни за рен. Оно јест, имају некакав у дућанима, у теглицама, ал заслађен.
Чуј, рен, а заслађен?! Нема оно да ти очи искоче кад само на врх кашичице узмеш. Искачу очи, плачеш, суза сузу стуже, а ти ништа! Јуначки се за ребарца машаш, јер тамо има и масноће, прошарано ко у рајској башчи, па ти мило, све те жмарци подилазе, а зној капље. Капље ко у косца, као у тобџије кад Бе-1 из блата извлачи, ко кад жену зајашиш, д' опрсти данашњи дан...
Занесу се тако Срби на америчким басамацима, залутају у причу, а каткад искапе по коју, ваља се. И кад год нагну чашицу, угледају звезде. После две-три и не обраћају пажњу (звезде ко звезде) али временом постају сумњичавији. Виде да то нису праве звезде. Ни прићи онима у Босни, ма јок. Ово су неке вештачке звезде, бледуњаве, кобејаги-звезде.
И тако они мало пину, поћуте, па се сете.
Не плачемо ми ко што они плачу, јер ми смо скроз други народ. Нисмо кукаквице... Ми плачемо од радости што нам је на свет дошао син Божији, и од лепоте што смо се окупили на највећи српски празник, и што смо живи и здрави и што су нам прави, нек цркне ко нам завиди, а не зато што нам је рен љут. Ми волимо љут рен. Ако ниј љут, онда то није рен.
Американац га ни омирисати не би смео. Такав рен они би одма забранили. Одма би га прогласили за тероризам. Ма јесте. Мара Николина добила корен рена у пакету, за посад'ти. Леп рен, испод Грмеча. Њега мож' забости где год ти на памет падне, одма се размножи. Ал мора се садити натрашке. Тако некако, као и ми што смо натрашке рођени. Контра од цјелог света. Међу биљкама рен ти је исто што смо ми међ људима. Е, тај рен Мара забола у овај паркић овдена, и већ догодине се разбокорио, па се просто прси међу оном травуљином. Приметио милицајац - овај што је за нас задужен да шета около и контролише – приметио болан Мару да ашовом вади нешто из парка, па је одма у'апсио. И њу и рен. Право у марицу па у полицију. Тамо су рен узели с два прста и утурили у кесу, па кесу у ЦИА, на испитивање. А Мару у бајбок и јопет на испитивање. Ко је њој то дотуријо и с којим циљем.
Бем ти државу где Србин ни рен не сме да гаји! А прасе? Ни помена! Ни да гајиш ни да купиш. Они за Божић кољу ћурке. У ствари не кољу, него заклано и смрзнуто купе. Па им ђеца мисле да ћурке у њи'овим послугама, онако обријане, у замрзивачима живе.
Није ни чудо. Тамо где је Бог - гад, нормално је да се у славу сина Створитеља најглупље живинче на асталу нађе. Дочим је свиња најинтелигентнија међу свим животињама. Научно доказано. И сад ти види шта можеш да очекујеш од неког чији су се и дедови и прадедови хранили најглупљом, а шта од оног чији су се преци хранили најпаметнијом животињом?!
Ту ваљда не треба нека мудрост... И још нешто... Најслађи је прасећи мозак. Сваки Србин прво га подели деци, а њему шта остане. Женама се не даје јер нема неке вајде. И има за све. А од ћурке? Ћурка ни нема мозак.
Пошто у изношењу оваквих и сличних погледа на живот није било противуречја, неколико дана пред Божић Срби су се дубоко замислили како да дођу до печенице у једној оваквој земљи. У земљи у којој је духовност на најнижем степенику. У земљи у којој је прече направити ракету и стићи на Месец, Марс, него у славу Бога, после испаштања у посту, прасе му на олтар изнети. А и питање је да ли су на Месецу били?! За Марс и Венеру могу да се убришу.
Било како било, збор је закључио да у даљој околини Чикага има једна фарма свиња и да им ваља тамо отићи и снабдети се. Може бити да је био трећи јануар, да л' трећи, да л' четврти, слагаћу вас, кад су четворица одабраних отишли да се са фармером ценкају.
Био је леп дан, мада у Америци ниједан дан, и кад је најлепши, није одистински леп. Није онакав да кад Сунце сија, сија из пуног срца и без икаквог интереса, као код нас. Овде сунце не сија џабе. Неко или нешто, знајте, заскочити ће вас на грбачу као караконџула.
Ипак, Сава, Сима, Жикица и Микица позвонише тамо где је писало ,,office” и појави се неки жутаћ, висок, с лицем као у препелице јаје. И оно мало косе му жуто а очи бледо-плаве ... ма сав никакав. Код нас кад је неко плавушан склања се од света, а овај скроз жут па се испрсио. Никаквог стида нема. Без божије казне то проћи неће.
Ни свиње му нису боље. Све на њега личе. Бледе, плавооке, дугачке и истуширане. Базде на неке мирисе из апотеке. Нема трунке блата на њима да видиш, ни гованцета. А свиња које се не качка, која се не ваља у блату, не тукне и не једе отпале шљиве у воћњаку, то ти није никаква свиња.
Али, шта је ту је. Нема да се бира. А шта и да бирамо кад су све исте. Иста им и прасад. Немају карактер. Па да можеш да их познаш, име им наденеш. Ма јок. Све су свиње равнодушне и већ као да су мртве. Све им је једно. Нема оно да се гицају, скиче, боре се. Ма јок. Узмеш прасе за ногу, одигнеш га да осетиш килажу, а оно ћути ко заливено. Не мрда. Културно. Дође ми га жао. Какав му је живот кад му је свеједно што се од њега растаје. Није му ни свејдно, него као да се умиљава да баш њега узмемо.
Амерички свињар не зна реч српског. Тек кад смо се на крају некако споразумели, рече О Кеј. Ту једину нашу реч је знао.
Пазарили смо десет комада и договорили сутра да дођимо овамо на ливаду, да их уредимо. Дуго није могао схватити шта желимо, али на крају, кад смо му тутнили мало долара, пристао је, иако није био баш сигуран на шта.
Кад Срби нешто опосле, воле да прославе. Не мора то бити нека прослава, али да се попије пиће, свакако.
Тако је ова братија - Сава, Сима, Жикица и Микица – свратила у пекару ,,Код Бел(е) Раде”, где се и за печење требало договорити, а ,,Код Бел(е) Раде” се штогод и попити могло. Рада је из Прњавора, зна она шта јој ваља чинити. Изнела. Они попили. Па јопет. Па запјевали ојкачу, да се све орило. И плакали као да слуте рен. Рада се најпре мрштила, коп да је боже ми опрости Американка, па бацила пекарску капу о под, подвриснула и запјевала из све снаге.
Сава, Сима, Жикица и Микица ујутро су били ко избљувани, а требало је опет на фарму да се прасићи покољу и уреде. Сава, Сима, Жикица и Микица су своје одрадили, па иду као посматрачи, а за клање и ређење пошло је дванаесторо мајстора у четвора кола, са све алатом који су, многи, сматрајући их важним, понели из завичаја. Нема у Америци масата, ченгела од прохрома или од фау материјала од којег се ракете праве, а о ножевима да и не причамо. О белегији ни појма.Сима јутрос само долива. Понео влашу. Сава избегава, чува се, Жикица се боји да бар од сабајле не загуди јер ће га, кад се врати, жена опет резилити, а Микица не пије. Ево, има већ пола сата.
Боже мили, чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Илинојис,
По Илинијис земљи да преврне...
Онај пиргави свињар издвојио прасиће и нестао. Срби на ливади распрострли алате, приставили казан за шурење, на ногаре ченгеле, ал нема да је прасе скикнуло.
Тишина нека тешка. Не ваља.
Да прасе не скикне, није било.
Нашло се неког килавог грања, ватрица горуцка, има и жара па неко на њ баци бубац, неко парче џигерице, посоли, и онако, без леба прогуне, па кад се на то долије, мученица боље леже. Све му то дође као што је негда било, а није. Ма какви. А ни пола године није прошло како се свет срушио. Утом се око мајстора створише пет-шест Амриканаца у шареним коцкастим панталонама, снимају. Једном руком држе камере, другом машу, поздрављају, осмехују се као да сликају крокодиле на обали па би да их одобровоље, да их не поједу. Никад, ваљда, овако нешто видили нису. Ми им се кревељимо и пружамо на нож набодене бупце. Они се не лакоме. Опрезни. Онај пиргави вири из ,,Оффице”. Он их је и звао.
Оперемо, спакујемо алат, прасиће, па у кола. Није било говора да их на ражњевима печемо. Пре би нас неко са Венере, сестре земљине, с'ватио. А ни дрва нема. Све неки истооблични комади, такозвани брикети. Ма ајте молим вас...
Ми лепо ,,Код Бел(е) Раде”, опет.
Испечено, однешено, ко жив ко мртав.
Освануло Бадње јутро, лепо.
Прасићи на месту, и ми на месту. На басамацима америчких кућа чекамо поштара. Јер данас је шести јануар, а шестог јунара долази и социјална помоћ и бонови долазе, и писма ако је ко писо. Шта има да пише, нек убаци коју пару у куверту. Ал јок. Они чекују од наске да убацимо, а ми од њиха. Тако је сваког шестог, а овај није као сваки други. Овај је Бадњи дан, дан пред Божић, највећу српску славу.
Освануло, елем, Бадње јутро, као што рекох, лепо. А можда и нисам рекао да је лепо, ал сад кажем. Рецимо да је лепо, иако, као што знамо, у Америци леп дан није исти ко другде, знамо где. Ма није важно. А и важно је. Клакав је то Бадњи дан без бадњака? Овде ни ца цер нису чули. Имају неко дрвеће по парковима, ал то не за тарабу, већ ни за прошће није.
Сава, Жикица и Микица од сабајле мезе и пијуцкају, а Сима јок. Он пије. По две чашице одједном. Или једну, ал поклекне, суне је у ждрело и поскочи. Као да је жишку убацио. И подврсине. Па запева севдалинку, потихо. Сваком срце подрхтури.
Свадили се орли и соколи,
Више Жепча на Јелеч-планини.
Орли веле: "Наша је планина!"
А соколи: "Наша дједовина!"
Кол'ко су се љуто завадили,
Све су бистре воде замутили!
Не могаше бистра Кисељака,
Њега чува триста дјевојака!
Како се ко из тих једнојајчаних зграда појави на ведло дана, Сима му приноси чашицу и казује : ,, Де попи једну матере ти, Бадњи дан је, ваља се..” Изашо и Јоца са касетофоном и појачалима. Изнели Босанци и мезе. Мало сардина, црна лука, леба мешеног, јер овај њиов не ваља ништа, ко да сламу једеш, и ракије неколко балона. Ваља се.
Трешти Кемал, арлауче Фатма, ко у сред Техерана, а Срби колутају очима и шкргућу зубима. Деца се начичкала по прозорима уоколо и кикоћу се.
Кад, ето ти га поштар. Пр-пр-пр, прпоће поштарска лимузина и стаде. Изађе поштар који и иначе, сваког шестог у месецу долази, али јануар шести није као сваки други шести.
То ће увидети и поштар звани Падриг, Ирац пореклом што ће се тек касније утврдити, кад су се добро упознали.
А упознавање је почело овако.
Увелико наћефлеисани Сима је долелујао до њега с чашицом у једној и боцом у другој руци и рекао:,, Де попи једну матере ти, Бадњи дан је, ваља се..” Зачудо, поштар прихавти чашицу. И тако дванаест пута. После шесте, цело српско племе се окупило око њих. Сима се смркао, нико не зна због чега. Али досипа. Падриг не одбија. После једанаесте не екс, народ у паркићу на тргу већ је вриштао: Бравооо! И Падриг је пао. Ћутке, достојанстевено. Жене су га однелу у зграду. Да се одмори. А мушкарци наставили тамо где су стали, као да ништа није било, јер ништа било и није. Човек се напио, боже мој. Па то није ни за помињање. Отрезниће се, па испонова.
Ал' не лези враже. (То значи да ђаво не лежи већ је устао.)
Било је увелико прошло подне кад су паркић у насељу Рокфорд опколиле јаке антитерористичке снаге, док је пропелер хеликоптера штектао као митраљез. Одозго су се на конопцима спуштали командоси.
Обеућени Срби све су то гледали полуотворених уста, као да су у циркусу. И као да се њих не тиче. Нико се није сетио да се уплаши. И што би се плашили кад ништа нису скривили. Срби су им добродушно прилазили загледајући их са свих страна док су они викали и викали и викали, стезали пушчетине и нишанили около.
Сима је прилазио сваком комадосу с чашицом и нудио га ,,Де попи једну матере ти, Бадњи дан је, ваља се..”
Ови су мрмљали, мумлали и шмукали кроз некакве скафандере и, одгурујући Симу трупкали ногама као роботи.
,, Де попи једну матере ти, Бадњи дан је, ваља се..”
Ама јок. Ниједа да се маши за чашицу.
А шта је у ствари било?
Када је поштар већ увелико хркао у соби у коју је однет, неколико грађана града Чикага изгубило је стрпљење и телефонирало директору Поште распитујући се када ће поштар доћи јер очекују важе пошиљке. Директор је после трећег позива позвао поштареву жену, јер се његов службеник није одазивао на мобилни. Поштарева жена се одазвала и згранула. Мора да је код швалерке. И директор се згрануо. Ако овако нешто допусти, неће у следећем мандату бити директор.
А поштар као у земљу да је пропао.
Шта ће, куд ће, директор позове полицију. Таква и таква ствар. Полиција је примала к знању пријаву и свим јединицама издала налог да трагају за несталим поштарем Падригом. Од поштара и даље ни трага. Онај улични полицајац који је био задужен да шпијунира Срба и који је открио Мару како вади рен - е тај полицајац је шеткајући с рукама на дупету, уз обод паркића угледао нахерено поштанско возило, са отшкринутим предњим ввратима. Будући да је у српском леглу, где му ионако сваког тренутка живот виси о концу, откриће је пријавио шефу радио станицом, и повукао се из насеља.
Антитерористичка јединица од око пет хиљада полицајаца града Чикага, са све хеликоптером, муњевито је хрупила међу Србе, као што је већ раније описано.
Неко је разабрао да специјалци за антитероризам града Чикага кроз вику понављају једну те исту реч: пост-мен, пост-мен, док им се Сима и даље врзмао око ногу и нуткајући: ,, Де попи једну матере ти, Бадњи дан је, ваља се..”
Тај неко био је онај што је најмање попио па је могао да се досети:
- Људи, па они траже поштара!
Сима се тргао. Поштар? Па знам ја где је! – викнуо је Сима. - У Ђокином стану.
И показао прстом који се њихао уперен час у једну час у другу стамбену зграду.
Не часећи часа антитерористичка јединица града Чикага упала је у Ђокин стан где их је сачекала избечена Ђокиница. Сима је трчакарао око војника с чашицом и мрмљао: ,, Де попи једну матере ти, Бадњи дан је, ваља се..”
Хеликоптер је висио ни на небу ни на земљи, као чардак из српске бајке. Али ништа на бајку није личило, посебно не на српску.
Специјалац антитерористичке јединице, најјважнији међу њима, пришао је столу на којем је, на сред собе, лежао у чаршаве увијен леш. Машио се да га открије, кад је Ђокиница вриснула и скочила на специјалца.
- Срам те било, стоко једна, некрсте, не дирај ми печеницу!
Официр ју је одгуривао од себе сада сасвим уверен да је нашао оно што је тражио. Војници су склептали жену и оборили је на под, како су их учили на чувеној војној академији.
Ђокиница је само кмекнула и срозала се.
Официр антитерористичке јединице града Чикага пажљиво је одвио чаршав, и уместо поштаревог леша угледао печено прасе.
Споља се чуо пропелер хеликоптера ни на небу ни земљи, спреман сваког да одвезе где треба, све у циљу очувања реда и мира, као и сугурности грађана града Чикага.
- Пост-мен, пост-мен? – говорио је Сима Ђокиници уносећи јој се у лице, повијен у леђима, па се сетио да преведе: Поштар! Где је поштар?!
Ђокиница је пружила прст.
Официр је кажипрстом показао двојици да стану са обе стране врата а он их је ударио ногом и ушао са уперним оружјем које је личило на свемирско.
На столу је лежао човек, бео као крпа. На себи је имао поштанску униформу.
Пришао му је и додирнуо жилу куцавицу. Поштар је тада нагло и јако захркао, односо хркнуо тако да се и официр ентитерористичке јединице града Чикага сецнуо и само што није пао.
Мртвац се придигао и видевши пуну собу полицајаца, заколутао очима и поново се прућио по столу. Официр се повратио. Па је и поштар дошао себи.
Да ли сте киднаповани?
Ко, јел ја?
Да ли су вас мучили?
Кога? Мене? Ма ајте молим вас, то су моји пријатељи...
Офцир се осетио веома лоше.
Звук хеликопетера се удаљавао.
,, Де попи једну матере ти, Бадњи дан је, ваља се..”,
Док су покуњени командоси одлазили, Сима се, с чашицом која му још висила у руци, наглас чудио: Каква је то војска која неће да попије? И сам је одговорио на питање вртећи главом.
Не ваља ништа...
Поштар је устао, затегао униформу, размрдао врат, осврнуо се, шмукнуо кроз нос и закорачио на светло дана.
Ту га је сачекао Сима.
,,Де попи једну матере ти, Бадњи дан је, ваља се..”
Поштар га је искоса погледао, као да га не примећује, прихватио чашицу, и одлазећи рекао:
Само једну, за успут.
Аутор: Слободан Стојићевић