Комедиографска театарска сцена у Србији има дугу традицију. Иако су њени творци и најуспелија дела добро познати, о првим извођачима сведоче малобројни и фрагментарни подаци. Таква је и судбина Ђорђа Н. Бабића, првог српског комичара и имитатора, о коме се данас мало зна. Оно чиме се бавио дуже од тридесет година данас би понајвише одговарало стендапу. Његове позорнице биле су кафанске, ауторски текстови инспирисани свакодневицом а однос с бројном публиком непосредан и мотивишући. Повода да се о њему од познатих фрагмената склопи једна прича, чини се, има довољно.
Рођен је у Београду. Као „самосталан јавни радник“ наступа од 1879, у време када је комика за нашу публику била новина. По тадашњим кафанама углавном су наступали странци, кревељиле се белосветске назови певачице и све то није имало неког нарочитог смисла. Беше то турбулентно време у Србији, обележено великим друштвеним и политичким променама. Публика је Бабића дочекала с топлином, радо је слушала његове представе. Слушала је и власт, дабоме, али с неповерењем. Критиковање је и тад била опасна ствар, па је често одговарао пред властима. „Гонили су га немилице само зато што није ласкао и одобравао непоштене радње политичких сајбија, већ оштро критиковао, имајући пред очима само један идеал, коме се предано у службу ставио – српски народ.“, како је наведено у једном напису о њему. А у пожаревачком затвору је боравио месец дана, али се избавио бекством у женским хаљинама.
Бабић је у свом репертоару имао само здраве и пријатне шале из српског народног живота. Насупрот томе, оштро је шибао сваког ко је био на сметњи напретку Србије. Његова критика и труд да се мане и рђави карактери искорене из нашег друштва, наилазили су на одобравање публике, али не и власти. Подметане су му разне кривице, које онда на суду обично нису доказиване. Партије на власти су се мењале, а за њега никада не беше „наше царство“. Све то га је челичило, а симпатије публике му давале снагу, те је своју вештину све више градио. Осим верног приказивања типичног српског сељака и сељанке, Македонца, Црногорца, Банаћана, сцена из београдског живота, уносио је и верне имитације Руса, Чеха, Пољака, Бугара, Талијана, Румуна, Мађара, Цигана, Немаца, Јевреја, Грка... Публици се то допадало.
Уз то, за разлику од страних комичара, Бабић је текстове за своје ликове стварао сам. Износио је у својим комадима сопствене мисли и запажања о нашој збиљи проткане финим хумором, кроз коју провирује и љута сатира. Није их бележио, већ држао у глави и пред публиком без шаптача представљао. Тако је показивао своју изразиту даровитост за импровизацију. Вешто и уверљиво је подражавао гласове познатих личности. Сам се за своје наступе и маскирао. Ненадмашне су биле његове имитације Јована Ристића, Гарашанина, Радивоја Милојковића, Ђоке Павловића, Јакова Туцаковића, Ранка Тајстића... а посебно колажи у којима је правио разне хумористичке портрете краља Милана. Неки од наслова били су „Церовићеви пријатељи некад и сад“, „Баба Футина из Тетова сефте дошла на Белград“, „Један владика хуља који лаже и Бога и Краља“, „Цинцарин и Шваба опкладили се“, „Сељаци подвалили капетану“, „Млада удовица и њени малери“...
Својим представама стекао је лепо име као комичар, па је, осим у Београду, наступао и у Карловцима, Новом Саду, Нишу, Сомбору, Суботици, Сентомашу, Брчком, Пешти, учествовао на забавама и добротворним концертима. Наступи су најављивани у штампи и на плакатима.
Ипак, најчешће наступа у Београду. Игра у дворани „Код Коларца“, у сали гостионице „Код Хајдук Вељка“, у сали „Славије“, у великој дворани хотела „Империјал“, у „Урошевој пивници“...
Цитати из његових представа навођени су чак и у Народној скупштини. Једном приликом посланик Милош Богдановић је у жучној расправи изјавио: „Луксуз је, што вели комичар Бабић, за варошке жене, што мећу целог ћурана на главу! Нашој сељанки то није луксуз, већ она мора по потреби и по обичају да мете мараму на главу!
Када је 1. новембра 1887. затварана позната Ћир-Пашонина кафана „Булевар“, стециште знаменитих песника и боема, (касније је ту био биоскоп „Балкан“) Бабић је позван да на опроштајној вечери, имитирајући Пашонин глас и нагласак, заблагодари публици на дотадашњем лепом одзиву и честој посети. Обавио је то на потпуно задовољство газде и уз френетичан аплауз гостију.
Био је и први уредник београдског сатиричног листа Грбоње 1886. године, али је због сталних оптужби полиције морао јавно да одустане од уређивања, које је потом преузео Мита М. Аврамовић, али и он није био боље среће.
Најзначајнија немила сцена збила се 1899. године када је био оклеветан и на две и по године осуђен за тобожњу увреду краља Милана. Морао је да напусти отаџбину и потуца се по туђини, одвојен од породице, добре супруге и седморо деце. Приврженост породици лепо осликава податак да је 1902. недуго по удаји ћерке Ружице, због изненадне болести супруге прекида заказана извођења своје представе у хотелу „Европа“ у Нишу.
1903. почиње да побољева, што га омета у раду, али чим би му снага наишла, потекла би бујица нових комада и ликова. Приходи због болести нису више били тако редовни и сигурни као пре, те је приморан да затражи помоћ. Тражио је да буде ослобођен плаћања таксе на плакате. На молбу Бабића, одбор општине београдске 1904. године издаје из општинске касе 150 динара за лечење у бањи (издатак је пао на терет буџетске партије расхода на лечење београдске сиротиње). За помоћ се обраћао Народној скупштини и 1911, али без жељеног исхода.
Поводом тридесетогодишњице његовог рада, 1909. године лист „Недеља“ објављује подужи напис о њему. Његови поштоваоци и пријатељи 1912. упућују преко „Малог журнала“ и апел љубитељима уметности да му се помогне због нарушеног здравља док је био у болници, подсећајући да није заборављен.
Београдска књижара М. Марковића штампала је једну разгледницу с упоредним насловом на српском и немачком језику Ђорђе Н. Бабић [Сликовна грађа] : Први срп. комичар = Georg N. Babit's : I serb. Komiker. Издавање ове разгледнице несумњиво говори о његовој популарности.
Још једна објављена разгледница сећање је на првог српског карактер-комичара, имитатора и омиљеног забављача забележено сликом и текстом.
Умире у болници после дуге болести у Београду, а сахрањен је 23. децембра 1914. године. Погребу су присуствовали најугледнији људи и пријатељи покојникови, о чему је кратко известио уредник новосадске „Заставе“.
О Бабићу је писао и Владислав Каћански у свом фељтону „Живе слике мртвог Београда“ објављеном у листу „Време“ 1932. године. И то, ни мање, ни више, него о сусрету чувеног комичара са Његовим величанством, краљем Миланом. До сусрета је дошло због краљеве живе заинтересованости да се сâм увери да ли је Бабић доиста тако уверљив како се навелико прича и како му је реферисано. Наредио је да Бабић дође, а овај одважно дошао, поневши са собом сву реквизиту, шминку, бркове и униформу. Иза паравана се пажљиво припремио, прошетао кроз собу, испробао и глас а у огледалу проверио да ли је све на свом месту. Утом је у собу ушао дежурни официр, рапортирао да су кола спремна, а Бабић се намах прихватио своје улоге. Кад затим у собу уђе краљ Милан, официр остаде у чуду, те стаде да се извињава. Кад остадоше насамо, краљ је Бабића испитивачки загледао, оцењивао у комичару самог себе и остао запањен сличношћу. На крају се насмеја, потапша га по рамену и рече:
- Битанго једна! Јеси прави ђаво! И зато ти од сада одређујем осамдесет динара месечно, па иди и представљај ме и даље!
За крај ове приче нек остану речи Ђорђа Бабића, писане његовом руком на полеђини једне његове фотографије:
„Док човек живи, свашта и постаје,
Кад умре, слика спомен остаје!“
Аутор текста: Ивана Јаношевић