Њен живот су обележиле карикатуре, у које је уложила читав свој таленат. Рођена је у Београду као кћи Ђорђа и Катарине Јовановић. О датуму и години њеног рођења има неусаглашености, па се тако најчешће у различитим изворима наводи 22. децембар 1911, а као године рођења 1909. и 1910. Иако породица није са одобравањем прихватила њену жељу да студира сликарство, у Краљевској уметничкој школи најпре завршава наставнички и уметнички (1926-30), а потом и академски течај (1930-32). Графику је учила код Љубе Ивановића, уље код Милана Миловановића, а професор јој је била и Бета Вукановић.
Уметничка школа у Београду је радила од 1919. до 1937/39. а похађали су је бројни касније афирмисани сликари, графичари, вајари, педагози. Њихови професори су улагали велики труд да школа од средњошколског достигне ранг високошколске установе. На темељима ове школе израсла је потом Академија ликовних уметности, те данашњи Факултет ликовних уметности.
Кад се јавила првим сликама, била је оцењена као даровита млада сликарка. Подаци о њеном не тако обимном сликарском опусу су оскудни. Познато је да је најчешће радила фигуралне композиције под утицајем експресиониста. На цртежима су доминирале теме, портрети и фигуре које је запажала у свом окружењу.
У редакцију „Трговинског гласника“ долази 1933. да се запосли као цртач. На њеним првим цртежима (карикатурама) су се нашли уредник Љуба Поповић и чланови редакције. Илустровала је потом судску рубрику, репортаже, приче, романе. На усменим новинама на Коларцу 1936. бурно је поздрављена њена карикатура којом је исмејала жене залутале у фашистички табор „борбаша“. На њој је жена која се враћа кући а дочекује је муж поздравом „Хајл Персо“.Повремено се јављала и у „Ошишаном јежу“, где 1937. прелази из „Времена“ као стални члан редакције.
На својим карикатурама шибала је по назадним и непоштеним друштвеним појавама, лажним хуманитаркама из високог друштва, али и дешавањима на међународној политичкој сцени.
У то време упознаје и театролога Бору Глишића, свог будућег супруга. Године Другог светског рата проводе у Крагујевцу, где су се склонили код његових рођака. Сведочила је страдању ђака у Шумарицама, а те слике годинама није могла да заборави. Kрајем рата води курс цртања и ради као сценограф у крагујевачком позоришту у коме је њен супруг био управник.
У Београд се враћа на позив редакције „Јежа“. Сарађује и у „Ветрењачи“, књижевној ревији за хумор и сатиру. Осим карикатура, бавила се и стрипом. Настају нови ликови, најчешће женски, а најпознатије су Дара Нијагара, Цица, Мица, Перка Фармерка, Станојка.
„Дара Нијагара“ је њен најпознатији стрип, према сценарију Душана Савковића, који се први пут појавио на странама „Јежа“ 1954. године. Инспирација за Дарин лик била је улога Мерилин Монро у филму „Нијагара“. Она је заводљива, модерна млада Београђанка која по сваку цену жели да изгледа као странкиња. Прати модне трендове са запада, облачи се слободније, купује у комисионима и продавницама са увозном робом и машта да се отисне у свет. Иако је изашло свега петнаестак ових стрип-епизода, Дара је била права медијска сензација.
И остале Десине јунакиње су сензуалне, врцаве, кокетне, луцкасте жене. Било је то изузетно смело за оно време и представљало велики скок од оспоравања и забрањеног до промовисања модерног.
Деса Глишић се издваја по јединственом и специфичном стилу цртања. Критичари су га истицали и оцењивали као „мушки потез“. Кроз снажне визуелне метафоре својих ликова помодара приказивала је друштвене промене времена у коме је стварала.
Била је члан УЛУС-а и Савеза новинара. Излагала је на бројним изложбама широм Југославије и у иностранству, а за свој рад је награђена. Преминула је 1991. године.
Својом карикатуром донела је неспорно другачију перспективу, препознатљиву и прихваћену са великом пажњом публике и критике.
Приредила Ивана Јаношевић
Аутор се захваљује Народној библиотеци Србије и Миодрагу Миловановићу на уступљеној грађи.
 | A guest post by
|