На изложбу Нандора Глида, (1924-1997), једног од водећих југословенских скулптора – модерниста, организовану у галерији Цептер у Београду, може се гледати као на један усредсређен ретроспективни поглед, без обзира што се, са изузетком шест малих теракота, њена замисао задржала на доминирајућем меморијалном карактеру скулптура и цртежа. Имајући у виду да је своју једину ретроспективну изложбу Нандор Глид имао у родној Суботици 1990. године, такав, ма колико скроман, ретроспективни поглед утолико је више добродошао, јер отвара врата новим читањима Глидовог дела.
Дело Нандора Глида неодвојиво је од његове биографије и од судбине његове породице. Прво је априла 1944. у Аушвиц интерниран његов отац, а у јулу и мајка и сестра. Он је одведен на принудни рад у Сегедин. Отац и мајка су убијени у логору. У октобру 1944. Нандор Глид приступа Осмој војвођанској ударној бригади и учествује у борбама. Марта 1945. је тешко рањен, заробљен, па ослобођен у Загребу, маја месеца. По завршетку рата уписује се прво на Школу за примењену уметност, а касније и на Вајарски одсек Академије примењених уметности у Београду. Избором скулптура и цртежа ова изложба у потпуности потврђује неодвојивост уметничког садржаја од животних чињеница и драматичног и трагичног преживљавања страдања: у делу Нандора Глида доминатна је тема холокауста, а њој је најпримеренија форма споменичке, меморијалне скулптуре. О томе сведоче на изложби приказане најважније скице или скулптуре у малом формату, по којима су касније настали Глидови споменици: у Матхаузену 1957, Дахау 1968, Споменик јеврејским жртвама на Дунавском кеју у Београду 1990. и други. Најчувенији споменик Нандор Глид је урадио у меморијалном комплексу холокауста у Јад Вашему у Јерусалиму 1979. године.
Попут италијанског књижевника Прима Левија и многих других преживелих уметника жртава прогона Јевреја, и Нандор Глид показује опседнутост страдањима у којима никада није ни могао ни смео да буде пронађен смисао. Своју борбу против заборава Глид је пронашао у уметности – коју тоталитаризам "дисциплинује" и која је у паклу бесмислена. Ипак, постоји одговор на Адорново питање о смислу уметности после Аушвица. Глидов је одговор врло јасан – то је мисија уметничког дела које поседује конкретну историјску и етичку супстанцију.
У том погледу можемо говорити о активној садржини модернистичког језика Глидове скулптуре. Елементи меморијалног су у скулптурама Нандора Глида чврсто увезани у експресију, најснажнију у послератној југословенској скулптури. Наглашени емпатијски моменат одваја његова дела од хладног естетизованог језика искључиво формалног експеримента. Када је реч о форми, Глидова скулптура готово да не познаје волуминозност и конвенционално схваћену масу – она је цртеж у простору: више од цртежа – мање од волумена и због тога највише може да подсети на Ђакометијево дело. Њен основни конститутивни елемент је дезинтегрисан облик људског тела, а конструктивни темељ је углавном мрежа. Ексклузивни представници оваквог мишљења скулптуре су споменици за Дахау, Маутхаузен и Јад Вашем: варијације сличног концепта мрежасте форме – цртежа, чији формални елементи стоје у перфектној равнотежи са јаком експресивном садржином.
Данас се показује да би била заблуда посматрати уосећавајућу, експресионистичку, асоцијативну фигурацију изван домена модернистичког говора, само зато што граница беспредметног није пређена. Напротив, оваквим поимањем концепта споменичког, Глид је значајно и драгоцено удаљио скулптуру од језика социјалистичког реализма. Извештаченог, у поређењу са инферналиним, осећајно доживљеним и изнова преживљаваним неразумно истинитим призорима које проналазимо у Глидовим делима као што су "Колица смрти", "Kristalnacht" или "Менора у пламену" - делима које га чине једним од највећих уметника теме Холокауста.
Како је једном речено, "у природи је пакла да настави да траје". Уметнику је (не)видљиво трајање зла довољно за упозорење. Убеђење о опстанку достојанства човека утемељено је у вери у вредности рационалности и слободе, али и у прихватању човекових слабости : у том споју дефинишу се два постулата принципа humanitas – одговорност и толеранција. Глидово дело се зато показује као јединствена Идеја која својом етичношћу и одговорношћу превазилази и саму уметност. Беневолентно тражење представе о новом достојанству човека, ипак, није лишено ауторове зебње за будућност, због прошлих, проживљених и никад заборављених призорa ужаса.
Аутор: Лидија Мереник Reporter, Banja Luka, maj 2000. Поводом изложбе Нандора Глида Простори пламтећих арабески, галерија Цептер, Београд, 9. март - 3. април 2000.
 | A guest post by
|