У рано јутро 8. октобра 1924. привремени поштар Сергије Соловјов затекао је дар-мар у поштанском вагону брзог воза број 6 на перону београдске станице. Пакети су били разбацани, а крај самих врата три велике картонске кутије. На њима је још увек стајала исписана адреса и етикета са марком „Борсалино“. Комесаријат железничке полиције је утврдио да је крадљивац украо 16 шешира, укупне вредности 7200 динара и наредила потеру за овим непознатим љубитељем финих шешира.
Шта је то „Борсалино“ шешире чинило тако посебним и издвајало од свих других, да су их чак и крадљивци желели?
Па, носили су их сви. Или бар сви који су могли да их себи приуште. Глумци, политичари, индустријалци, гангстери, кицоши свих фела... Били су статусни симбол, одраз елеганције, укуса и стила, важан детаљ који је остављао снажан утисак у време када су само гилиптери ишли гологлави. Они који су га имали, носили су га с поносом, а они што га нису имали, силно су желели да га поседују. Колику је вредност имао за свог власника, лепо може илустровати и један оглас из 1940:
„Господин који је 14. ов. мес. у 12.30 часова из ресторана „Балкан“ однео нов шешир „Борсалино“ а оставио свој стари, нека одмах врати шешир јер ће се у противном сматрати да није по среди случај“. (Време, 16. јануар 1940.)
Сви Борсалинови модели шешира прављени су од најквалитетнијих материјала и били су врхунске израде. Издвајали су се посебно модели Федора и Богарт за хладније дане и Панама за лето. За израду зимских модела је коришћен најфинији филц од зечјег крзна. Панама шешир је летња варијација федоре, прављен ткањем влакана еквадорске палме. Било је и других одлика привлачности ових шешира: модел од филца је увек комбиновао елеганцију и мистерију, док је модел од сламе имао више егзотике и лежерности.
Борсалино је тип шешира који се производио од различитих материјала, од коже до меког филца, удубљен испод круне. Купола има облик крњег конуса, док је обод средње ширине. Име потиче од истоимене компаније која га је произвела, чији је родоначелник Ђузепе Борсалино (1834-1900).
Прву своју радионицу отворио је у Алесандрији у регији Пијемонт 1857. године. Борсалинова златна година била је 1888, када је радионица постала фабрика са производњом од 2500 шешира од филца дневно. А чак три од пет произведених шешира били су намењени извозу.
Гран при, сертификат квалитета освојен на Универзалној изложби у Паризу 1900. године, дефинитивно је проширио репутацију бренда широм света. Успех је био муњевит. За кратко време, реч борсалино је постала чак и одредница у Оксфордском речнику, као уобичајени назив за филцани шешир широког обода.
У прво време модел федора је био женски шешир, а затим су га од 1920. године највише носили мушкарци који припадају имућнијим и вишим друштвеним класама. Најчешће је био црне, браон и црвено/бордо боје. Све што је уследило је прича која траје до данас.
Популарности ових шешира нарочито је допринеле велике филмске звезде Холивуда и француске кинематографије које су носиле ове шешире у многим популарним филмовима: Богарт, Мастројани, Белмондо, Делон, Ретфорд, Харисон Форд, Ворен Бити, Џони Деп... и многи, многи други.
Носили су их и Ал Капоне, Ернест Хемингвеј, Фелини, Черчил...
Сви они су утицали да борсалино (п)остане култни мушки модни додатак за вечност.
Било их је и на нашем тржишту. Могли су се купити у бољим радњама широм краљевине. У Београду су били у понуди код Косте Николића и Друга, Марка Вулетића, Гавриловића и Комп, Браће Максимовић, Боди и Вукадиновић, Душана Пешића и Брата, Обрадовића, Николића и Петровића и, наравно, у Робној кући Митић.
И данас га многи сматрају непревазиђеним и радо га носе. А да је реч о бренду који има дугу историју и истакнуто место сведочи и Музеј Борсалино који је отворен 4. априла 2023. године у Palazzo Borsalino у Алесандрији, монументалној некадашњој згради фабрике. Поставку чине три тематске области: Antica Casa, мултимедијалнa инсталацијa која прати историјат фабрике; Manifatturа посвећена процесима производње и Galleria са више од две хиљаде изложених модела.
Приредила Ивана Јаношевић
Šešir moj, nakoso...