Одлазио сам и ја лекару, преко реда. Погнуте главе, кобејаги замишљен, ужурбан - отварам врата док ме пеку погледи из препуне чекаонице. Глумим некога ко није дошао због прегледа, већ неким другим послом. Непријатно је при уласку и изласку. Све остало је милина: љубазне сестре, благоугодни лекари. Све се очас оконча.
А онда сам пошао по лекарима без везе. Хоћу рећи - без препоруке. Да на сопственој кожи осетим како се проводи мој болан народ, када тражи лека.
Дошао сам на преглед специјалисти који тог дана ради пре подне. Пристигао сам у десет и тридесет, али се испоставило да сам закаснио. Пријављених је већ било толико - рекла је сестра - да је узалудно остављати књижицу и чекати. Специјалиста ради до дванаест и тридесет.
Дођох сутра у осам. Чекаоница пуна. Нађем место у ћошку и утонем у полумрачну тишину.
На средини просторије је широк, низак сто на којем су прилепљена имена лекара па онај ко се пријављује ставља здравствену књижицу уз име оног код којег је дошао. Док сам лагано разгледао сто, читао имена и натенане вадио књижицу - младић који је управо пристигао готово испред носа ми убаци своју књижицу, тако да ће бити испред мене, иако је дошао касније.
Ах, мој дивни народ, помислих, неспреман за истеривање правде. Нека му буде.
Младић је био једини младић међу нама. Док је седео, колено му је цупкало као код људи који су нервозни. Остали су одавали утисак бескрајног стрпљена. Чак и старац с чијег бока је висила провидна најлон кеса за мокраћу. Поред другог бока, на столицу му је био наслоњен штап.
Стално су, међутим, улазили неки људи који нису прозивани, већ су их доводиле особе у белим мантилима, или су долазили сами, али одмах улазили. Очигледно дас су били “с везом”.
Догодило се да нико није прозван већ сат и по, па је онај младић, иначе риђе пути, поцрвенео као паприка. Скочио је, отворио врата иза којих су сестре и издрао се. Какав је то начин, сви улазе преко реда, ево штоповао сам време, срам вас било и све у том смислу. Није се чуо глас сестара. Пошто се испраскао, младић се вратио на столицу убрзано дишући.
Ко и нема притисак, рекла је једна жена, добиће га овде. Ја разумем да по неко уђе - додала је друга - али би и по неког од нас требало прозвати. На пример двоје-троје који чекају, па један преко везе, и тако. Али ово је претерано...
Сада је девет и тридесет, пауза је до десет - рекла је сестра.
Са становишта нас који чекамо, уљези су мрски, али им ретко кад ко нешто каже. Не зна се ипак поуздано ко су и због чега улазе. Па ако неко коме је пукло трпило и подвикне, обично наиђе на хладан одговор уљеза: Нисам пацијент, дошла сам у посету пријатељици. Или: Ја овде радим, на одмору сам, па свртила да посетим колигинице... И слично. Обично слажу, али то се не може доказити. С наумом да циљ оправдава средство, надиру као мрави.
Они који чекају знају када је ко дошао, али је невоља у томе што се на истом месту чека за неколико специјалиста, па ред не може да се контролише.
Ја сам у осам био трећи - вајка се старина, а сада ће, ево, подне...
Једна жена, која је била на прегледу и отишла, вратили се после скоро два сата. Ишла је каже да купи инјекцију. Обијала је прагове апотека док није нашла то што јој треба. А сада поново у ред. Ма уђите, кажу јој, нема смисла да поново чекате...
Људи који улазе преко везе обично су од утицаја, али не и толико имућни да би плаћали лекаре у приватној пракси. Или су им лекари или сестре другови и другарице из школе, или комшије, пријатељи њихових пријатеља и тако даље.
Ови који би могли да утичу да се направи боља организација по лекарским установама, попут новинара, најчешће не чекају па и не доживљавају стварност на прави начин. Њима је добро. Немају интерес да ишта критикују, нарочито не сами себе. Неће ни да се замерју онима који им омогућавају лагодност.
Када сам дошао на ред и ушао, прерпознао сам две сестре, али оне мени нису јер је прошло месец дана од када сам последњи пут био, тада преко везе. Знам их као младе, лепе и насмејане, љубазне, а од свега тога у међувремену им је остала само младост и лепота. Биле су намрштене, нервозне, местимично и напрасите. Једна је рекла да је боли глава, да више не може да издржи ту навалу болесника.
Зашто сте рекли да чекам испред ове собе, кад је то кардиолог, а ја сам дошла код реуматолога? - упитала је смерно нека жена.
Сестра ју је сасекла погледом, али јој је рекла уздржаним гласом да она зна шта ради и да у њу нико не треба да сумња.
- Ја сам само у недоумици... помислила сам да сте се можда пребацили...
- Седите тамо где сам рекла!
Жена покуњено седе. А требало је само да јој каже да је исти лекар специјалиста и за једно и за друго.
По обављеном прегледу треба добити рецепте. Њих не дају сестре које помажу специјалистима, већ лекари опште праксе.
Идите, рекоше ми, спрат изнад.
Одем тамо, поново чекаоница.
Мени треба, рекох, само да ми се испишу рецепти. Па и ми то чекомо, рекоше углас.
Који је поступак?
Предаш књижицу, па чекаш.
Предам књижицу, али ме копка бесмисленост чина. Како ће да ми испишу рецепте ако им нисам дао налаз специјалисте из којег треба да виде које лекове треба да наведу?
Смогнем снагу, покуцам, уђем. Таква и таква ствар, кажем медицинској сестри. Преко пута ње седи нека црнка “у цивилу”, рекло би се сестрина пријатељица која је у пролазу навратила. Кикоће се црнка, весела и ова у белом мантилу. Мени пао камен са срца. Мило ми кад се смеју, макар и мом будаластом питању. Сирома човеку и кад мува упадне у чорбу, зауар је, а камо осмех благородни.
Шта можете, каже сестра шаљиво - бирократија. Па јесте, кажем ја такође весело. Вратим се, па опет чекам. Није прошао ни сат, прозваше ме. Од оне веселе сестре добијем картон који - према њеном упутству - понесем у суседну собу где ме чека лекарка опште праксе, такође лепо расположена.
Сирома човеку мало треба. И кад мува... али то сам већ рекао. Дошло ми да јој угодим у сваком погледу, само да се не смркне. Ако треба, напрасно ћу да оздравим.
И оздравих.
Јер није она мени само исписала називе лекова на рецепт, већ ме је по нешто питала, па посаветовала, показала стрпљење као да смо пријатељи, а без везе. Мислим, без нечијег посредовања, а и не знајући шта сам по занимању, што већину лекара подстакне да намрштеност замене наглом пажњом.
Кажу да лепа реч лечи више од лека. Е па зато је код нас толико болесних.
Аутор: Слободан Стојићевић
 | A guest post by
|