Ослобађање: Олга Јеврић – Ретроспектива

"самоупућујући споменик"

Олга Јеврић

"Скулптура има своју сопствену судбину и треба да говори сама за себе", каже на једном месту Олга Јеврић. Једно поглавље студијског текста Саве Степанова, у каталогу ове изложбе, носи назив "Судбина скулптуре Олге Јеврић у југословенској уметности". Па, каква је заиста судбина дела ове наше највеће и најчувеније скулпторке, судбина која није допустила да ни једно њено монументално дело буде изведено у великом формату, као споменик антиспоменику?  Изгледа да су пола века Олгу Јеврић многи поштовали, али да ипак, неки од њих или неки други, нису допустили да њена скулптура заиста заживи као споменик у отвореном простору, најадекватнијем амбијенту за њена дела.  Ова трећа  и најважнија ретроспектива, на коју се иначе дуго чекало, то најбоље показује: скулптуре већих формата "гуше се" у галерији, па повремено стичете утисак да ће одједном да порасту – до својих припадајућих и замишљаних, а никад достигнутих, димензија.

Олга Јеврић u ateljeu

Промена коју је у југословенску скулптуру донело дело Олге Јеврић била је равна визији која превазилази сопствено време у коме не проналази саговорника. Означила је поремећај неколико темељних односа оновремене дефиниције медија: однос форме према природи, однос материјала према форми, однос скулптуре према споменику, однос споменика према демагошкој идеологији доба, однос друштва према жени-уметнику. У својим далеким одјецима, композиције и различити предлози за споменике које ради Олга Јеврић током педесетих година, поседују суштинску спознају "лубардијанске" идеје. Али, Олга Јеврић ову лекцију ускоро замењује сопственом визијом. У процесу артикулације форми, она ће отићи даље од незамисливих-а-ипак-постојећих камених пучина и фантастичних предела. Пројект "велике апстракције" и потпуно ослобађање од асоцијативног јесте њен крајњи домет и остварени циљ: најдоследније и најпостојаније спроведена идеја непредметног у југословенској скулптури. Да би се то десило било је потребно одбацити баласт фигуралног (нарочито у споменичкој скулптури)  и оптерећујуће, последње споне са "природом" – елиминисање сваке могуће "асоцијативности пејзажа".

Око 1956. године настају "комплементарне форме" које се могу посматрати и као антиципација климе енформела с почетка шездесетих: иако никада није била део круга уметника окупљених око енформела, може се сматрати и јединим, условно речено,  "енформел" скулптором српске уметности. Ту врсту признања њено дело је добило и широм европском афирмацијом, после учешћа на Бијеналу у Венецији 1958. године. Енформел се, у делу Олге Јеврић, налази у једној амбивалентној и сасвим спекулативној форми. Она је нужно везана за структуру (конструкцију), како би, заправо, показала могућности растакања те исте форме (структуре). С друге стране, енформел је садржан у идеји уметничког израза који револуционише дефиницију скулптуре, негирајући дотадашње концепте споменичког, монументалног израза, тј. уводећи примат материје на начин који по својој сугестивности одговара једино још агресивности енформелне слике. Треће, са делом Олге Јеврић отвара се критичка свест савремене југословенске и српске скулптуре која се одваја од споменичке форме соцреалистичке провенијенције. Ослобађање од "допадљивости", како поводом њених скулптура пише један инострани критичар 1958. године. Редукција. Конструкција. Статика. Простор. Маса. Материјал. Дело. Ако постоји једна реч која може да означи улазак и останак скулптора Олге Јеврић у "великој апстракцији" то је строгост. Бескомпромисност  одваја дело Олге Јеврић од  њених савременика-модерниста и лишава је могућности да се институционализује до мере која би њен рад зауставила на нивоу затвореног и закљученог естетизованог "објекта".  Нема, дакле, у српској скулптури од времена Олге Јеврић, више фигуре-споменика – постоји само "негативно стање споменика" – скулптура је постала "самоупућујући споменик".  То је, сада знамо, био поучан, премда доста усамљен пример у српској послератној скулптури.

Поводом ретроспективне изложбе Олге Јеврић, Галерија САНУ, Београд, 25. април – 30. јуни 2001. Književni magazin 1, Beograd 2001, 43.

Аутор текста: Лидија Мереник