Први број листа за учитеље, родитеље и децу „Школа“ објављен је у Београду 1. септембра 1868. године. Уређивао га је и издавао Милан Ђ. Милићевић, тадашњи секретар Министарства просвете. Током девет година редовног излажења, појављивао се три пута месечно, све до последњег броја, 20. јуна 1876. године. У новинском формату од 24цм штампан је у Државној штампарији, ћирилицом. Сви заинтересовани читаоци су се на њега могли претплатити на три месеца, полугодишње или на годину дана. Претплата се вршила и за Аустрију. Почетак излажења листа уредник је најавио у ондашњим водећим службеним новинама.
Доносио је различите опште погледе на васпитање, методичка упутства за лекције у школи, извештаје и саставе, које је, већином, писао уредник Милићевић.
Већ од првог броја лист „судећи обећава да ће ваљан бити по садржају свом, а спољашњост му је веома угледна и на заглављу дичи га лепа слика, на којој се преко пута цркве види школа, из које чопор дечице излази а учитељ их са школског прага очима прати. Уз школу је насликано једно а уз цркву друго горостасно дрво, којих гране дотична здања надмашују а одозго свезује их реч „Школа“. Ова слика као и садржај уводнога чланка, буде у нама слутњу, да ће се одсада у Србији народна школа већма придржавати цркве, и да ће нејаку српчад покрај родољубља и у духу правог христијанства својски васпитавати. Само тако и на том освештаном темељу радећи држимо да ће постати за нас Србе Знање, светлост и права моћ.“
А због тог заглавља је, понајпре, сва ова прича. Осим што је баш лепо и пригодно красила насловну страну, о његовом настанку и садржини више открива уредник Милићевић у својој причи Школа на „Школи“, штампаној у Војислављевој споменици, зборнику који је објавио Одбор за подизање споменика Војиславу Ј. Илићу 1895. године.
Када је Милићевић решио да покрене овај лист, замолио је свог пријатеља, сликара Стеву Тодоровића да му од неколико својих цртежа склопи заглавље. Милићевић и Стева су још почетком фебруара 1867. пропутовали Кнежевином Србијом сакупљајући етнографски материјал за свесловенску изложбу у Москви. Тодоровић је током путовања снимио више од стотину фотографија. Оне су потом, крајем истог месеца приказане јавности у његовом београдском стану. Била је то права фотографска изложба, за коју се сматра да је и прва такве врсте на нашим просторима. Стева је своју бележницу испунио свакојаким цртежима, призорима који су му привукли пажњу током путовања. Требало је само да од њих нешто одабере. Тако су се у складној композицији заглавља новооснованог листа нашле школа у селу Ореовци, манастир Раваница и куће у Обреновцу.
Зграда сеоске школе у Ореовици, између Свилајнца и Пожаревца, била је обична повећа сељачка зграда. Како је била нешто повучена од улице, од ње беше одвојена пространом авлијом, посутом дебелим слојем жутог песка. Ту су се ђаци играли у слободно време. На прилазу трему школске зграде била су постављена два стругача о које су деца пре уласка чистила обућу од блата. Уз улазна врата школе висило је уже, на чијем је другом крају у звонарници повише крова било школско звоно. Биће да је сликар Тодоровић баш желео да овај призор допуни, те је на трему доцртао и учитеља, који скрштених руку надгледа своје ђаке који се јуре. Као да му се и брк смешка. Међу њима, малко издвојена, два су ђачића већ журила кући. Скицирао их је ономад у Паковраћу.
Стазица од школе води преко потока до заравни на којој су зидом ограђена порта и црква. Њен изглед, једно веће и четири мања кубета потврђују да је реч о Раваници. У продужетку се ниже неколико приземних кућа из Обреновца са квововима на две воде.
И тако, с једне стране заглавља школа, с друге црква, а уз њих по један гранат и лиснат грм. Гране њихове пружају се једне ка другој, градећи слова из наслова листа – Школа.
Аутор: Ивана Јаношевић
 | A guest post by
|