УТОРЧЕЊЕ

И шта сад? Па пиво. Добро, хладно је. И онда је била врућина каква може да буде само уторком. Био је уторак, август, подне. Мој друг, ватрогасни пуковник појавио се однекуд у цивилном оделу. Откуд ти, нисам те видео пола године? Па уторак је, каже. Треба да путујемо негде. Поред железничке станице паркирани такси-камионети, црвени и плави. Пошто до Руме, на пример? А шта превозите? Нас. Па имате такси за људе, ми смо за ствари. Ми смо ствари. Они гледају мог друга, у његову велику ошишану главу и ожиљак поред десне усне, гледају њега, гледају мене, па се у тишини разиђоше. Један опсова. То ми се свидело. Увек се нађе неко да опсује. Из гужве искочи човек и загрли ме. Јеси ли то ти, пита и удари ме по леђима. Не познајеш ме? Иде, каже, са робије. Десет година. Убиство. У башти станичне кафане седамо за сто за којим нема сунцобрана. Нисам га убио, каже и убаци у уста пелинковац, као жишку. Гаси га пивом. Нисам га убио, понавља и тихо пева неку циганску песму коју нисам чуо на радију. Шушти као да има песак у грлу. Мој друг пуковник грицка семенке. То је сасвим свеједно, каже. То, ко га је убио.

«Гело даде андо Беловари, те погодил грастен патаве; ћао риђо, пећало зелено, бићин даде, тој шуакар грасторен! Јој борије, нај лаши ће јака, каз го дикес, ту мангес те лес!»

Из шинобуса, кроз прозор, гледам поља бостана. Машиновођа заустави машину и каже, иди, узбери лубеницу. Донео сам две, једе и кондуктер. У Инђији шинобус стоји десет минута. После двадесет наговарм машинивођу да кренемо. Још једну туру, каже непоколебљиво. У Руми је небо некако ниско, понекад човек мора да погне главу да би прошао и куће су ограђене зидовима тако да се и не виде. Ударам звекиром о високу и снажну капију. Отворила је нека баба са псом који је махао репом и смејао нам се у лице. Баба је мислила да смо клавирштимери из Беча, које одавно чека, па нас је повела до гласовира који је, као огромна, дебела мачка дремао у полумраку писаће собе. Нико овде не долази, каже на немачком и износи бисквите petite beurre  и шнапс. Сад могу да умрем мирно, каже. То је сасвим свеједно, рекао је мој друг ватрогасни пуковник, грицкајући кекс.

На оближње језеро смо дошли пред сумрак. Вода је била црна, а на обали су, раштркани, седели неки људи, као да пецају, само што нису имали удила. Небо је овде било још ниже. Око језера, полако, кружило је возило, са светлом на крову које се палило и гасило. Хитна помоћ или полиција. Питао сам једног од оних који су седели, шта ради ту. Ми чекамо да се неко удави, рекао ми је. И стварно, једна девојка није издржала, скочила је у воду.  Леш су пажљиво пренели у оно возило и одвезли. Мој друг ватрогасни пуковник више није грицкао семенке, па ни бисквит.

Е, онда смо се вратили у град и сели у неку кафану, мислим да се звала Трн. Ту смо јели коленицу са реном и пили пиво, кад наиђе неки човек са џаком цемента и свали га поред шанка. Каже стигао цемент. Очас, кафана се испразни, отрчаше у стовариште. Седели смо до фарјонта а онда отишли у парк да се одморимо.

Ја на једној, он  на другој клупи; прошла поноћ. Таман сам заспао, кад ме неко пробуди. Полицајац. Млад неки дечко, фин. Пита нас да ли смо Босанци. Нисмо Босанци, одговара му мој друг ватрогасни пуковник, а да ли твоји код куће знају где си ти сад? Знају рече полицајац несигурно. Не личи ти, пријатељу, корио га је пуковник, да се смуцаш ноћу по парковима. Нисмо могли више да заспимо, па кренусмо у хотел. На тротоару, неки човек спава. Пробудим  га једва. Назепћеш, кажем, а он опсова и окрете се на другу стану. Шта се то тебе тиче, промрмља. У хотелу смо имали слободну само трокреветну собу, а нас смо двојица. Онда се мој други сети да овде у Руми има рођеног брата. Можемо њега да зовемо, биће нас онда тројица, каже. Нађемо број у телефонском именику. Нисмо попили ни пола литре, кад он стиже. Што да спавате у хотелу, кад можете код мене, сутра можеш и мајку да видиш. А где је сада? У болници. Опет скочила са терасе.

Ујутро, сунце је обасјало целу варош. Ипак, мој друг хоће адвокату. Хоћу да тужим. Кога да тужиш, бре? Целу Руму ћу да тужим. Целу. И општину и језеро и ону бабу ћу да тужим и њено куче и ону девојку што је скочила у воду и мајку ћу да тужим и полицајца и цемент и брата! Све! На суду ћемо се видимо, каже. Само да саствимо тужбицу. Адвокат у белој кошуљи, обријан, окупан, одведе нас у неку собицу и постави за бидермајер сточић. Изволите, каже. Мој друг му потанко исприча кога све намерава да тужи. Док је слушао, адвокат је постајао нервозан, иако се осмехивао. Не може то тако, рекао је. Суд неће прихватити такву тужбу. И Суд ћу да тужим, одговорио је мој друг одлучно. Адвокат је погледао у мене као спасиоца. Ја сам се без речи машио за  џеп и извадио паре. Ово је капара, рекао сам.

Аутор: Слободан Стојићевић