У препуној сали биоскопа „Метропол“ уочи Светог Луке 1932. године одржана је утакмица најбољих кафанских певачица из целе државе. Централна управа Удружења музиканата Краљевине Југославије организатор је ове утакмице већ неколико година. Почетак програма планиран за 10 сати ујутру, каснио је читав сат због велике гужве.
Интересовање никад веће. Публика подељена још пред улазом. Немирни духови и врхунац узбуђења оних најватренијих навијача изражени и при поздравној речи организатора Бранка Ризнића, секретара Удружења. Програм директно преноси и Радио Београд. Уз парадни марш оркестра почиње дефиле певачица. Свакој на грудима прикачен број, неке насмејане, друге намрштене, понека слободна, почетнице скромне и тремозне, већина ипак весела, поклањају се публици, добацују пољупце. Тоалете им балске без рукава, поподневне хаљине или костими мађарских циганки, а има и оних које више личе на гимназисткиње него на кафанске певачице. Публика их поздравља уз аплаузе. У конкуренцији су врсне интерпретаторке севдалинки: Фатима Јагањац, Марица Радојчић, Даница Јанковић, Стана Живковић, Маца Николић, Вукица Виоглавина, Драгица Гирухова, Софка Николић, Мила Јаковац, Вукица Николић, Зора Стојићевић, Јулка Хасикић, Соња Јухас, Зорица Павловић - Цана и музичке капеле Анте Грујића, Стевице Николића и Паје Николића. Кандидаткиња под бројем 9 се није појавила јер је била индиспонирана, а она под бројем 13 одустала због сујеверја. Нижу се наступи, публика навија за своје пуленке, подврискују, намичу шешире на очи, добацују... На крају би проглашена пауза од десет минута да публика гласа. Узбуђење. Неизвесност. Публика нестрпљива. Музиканти се згледају. Радознале и оне певачице које знају да немају изгледне шансе. И кафеџије нервозне јер им је стало да буде изабрана баш она која код њих пева.
У међувремену, жири − г. Станислав Бинички и Јован Зорко, композитори и Бата Цветић, певач-аматер − доноси одлуку. По њиховом, неспорно компетентном мишљењу, требало је да прво место припадне Стани Јаковљевић или Маци Николић, а за Софку Николић су утврдили треће место. За сваки случај, по проглашењу, утекоше одмах ка излазу за случај опасности. Публика је друкчије гласала: Софка је добила највише гласова, нешто мање Маца, па Стана. Управа је одлучила, држећи се већ устаљеног начина гласања, несумљиво врло необјективног, да прогласи првакиње гласом публике. Једино су била усаглашена мишљења које три су биле најбоље.
Мацини навијачи промукли су уз њено извођење „Море, пита нана...“ и „Другар ми се жени“, док су противници звиждали. Тражили су да пева још, довикивали и које би песме да чују, па мораше организатор да реагује и да их стишава: „Забрањено је бисирање!“. Добила је и цвеће.
И на Софкин наступ је публика бурно реаговала. До тад ненадмашна, борила се за свој престиж. Певала је по старински, „Мирјано“ и „Цркнала мајко, пукнала“.
Стана, „Сремица из Новог Сада“, у црној хаљини и с ружом за уветом изазвала је буру одушевљења певајући „Гледај ме, драга“ и „Тешко је љубит тајно.
Иако је већ била добро позната кафанској публици и љубитељима севдалинки, Маци Николић је ова утакмица донела силне ангажмане. Хотел „Крагујевац“, ресторани „Женева“, „Херцеговина“, кафане „Трандафиловић“ и „Три листа дувана“ само су неки у којима је певала. У јеку највеће популарности, дешавало се да исте вечери наступа и у две кафане. Пратио је највише оркестар Браће Смук, Смедереваца. Њени увек одлично посећени наступи у београдским кафанама, најављивани су у ондашњим новинама уз обавезно истицање да је освојила прво место на утакмици Југословенских певачица наредне, 1933. године. Власници кафана задовољно су трљали руке. Уз добру песму, одлично су ишли мезетлуци на роштиљу и првокласна пића. Била је главна звезда програма „само за отмену публику“, како је обично било назначено у најавама, а са њом су наступале и Татјана, Бела звезда, Драгица, Силва Румунка, Анкица Мусић...
О Маци је познато да је родом из Брчког. Била је позната и под именом Црна звезда и као најскупље плаћена од свих кафанских певачица. О њеном заносном певању не вреди трошити речи. За остало, много ме питате. Ал, да не остане баш без икакве пикантерије, ево приче.
Наиме, у октобру 1933. Маца је била актер немилог догађаја у кафани „Трандафиловић“ у Макензијевој на Чубури, који је добио карактер сензације.
Пре фајронта се пронео глас свуд по Београду да је Маци њен доскорашњи љубавник разбио главу флашом. Били су познати и детаљи, попут тога да је флаша била од пола литра и да је Маца завршила у болници. Само се није знало како је дошло до овог разрачунавања и шта је било повод да овај млади власник кројачког салона, иначе миран, коректан и суприлан човек, дигне руку на своју бившу. Чаршија није морала дуго да чека на остатак приче. Новинари су то већ сутрадан дознали од Стипе Вујановића лично, па су већ јутарња издања донела његово сведочење. Њихова веза је прекинута нешто пре тога, али је он наставио да долази у кафану у којој је певала. Маци то никако није годило, а ни њеном новом љубавнику, па је Стипа нападнут једном на улици, а други пут пред хладнокрвном Мацом, у кафани. Кобне вечери је ипак опет дошао, али је сео подаље. Био је замишљен и утучен, још увек не мирећи се са крајем њихове везе. Силно је волео, а изједала га је и љубомора.
Маца је, обилазећи кафану, више пута прилазила његовом столу за бакшиш, провоцирајући га дрским погледима и изазивачким ударцима у даире, све певајући „дођи лоло у мој стан“. Скочио је увређен да се објасне, али га она дочека псовкама, ту пред пуном кафаном. Један шамар заврши на њеном лицу, други на његовом. Публика скочи да је брани, он дохвати флашу са стола и тресну је по глави. Шикну крв, Маца се ухвати за главу, а он истрча на улицу. Те ноћи и сутрадан брижно се интересовао за њено стање. Умирио се кад је сазнао да јој је боље и да је пуштена кући.
Није се могло знати какав ће бити епилог овог догађаја, али је, без сумње, да Црна звезда дуже време „неће треперети на подијуму који јој је донео славу и који је најзад и обележио крвавим белегом“, како написа новинар „Времена“.
Кафански живот је прича без краја. Увек се има шта додати. И у причи о Маци, Црној звезди подоста тога недостаје, али њеној фаталној неодољивости и шарму баш ништа не фали.
Aутор: Ивана Јаношевић
 | A guest post by
|