Како је убијен Вукашин, неправедно осуђено лепо момче звано Калај
па после његова жена остала без ока и како се на крају ипак сазнало
ко је убица
Каљавим сокаком су се тих, шездесетих година XX века гегале гуске, гроктале свиње, шкрипали неподмазани точкови дрвених запрега, а деца су се играла робова кале, жмурке, школице и дугмића.
Лети, када упече Звезда, упали се прашина по џомбама Каљавог сокака, па се не зна да ли то она, или врео ваздух, дрхти пред очима. Тада је улица пуста, па се чак и деца крију у сенкама кржљавих дудова, мусава, боса и голотрба. Око поднева, то се зна, наилази Соко са својом древном радњом на точковима. Сладолед! Ко је накупио старог гвожђа, продао га у Отпаду, могао је да бира: розикасту, жуту, слатку, хладну куглу која испада на корнет из машинице сличне оној којом децу шишају до главе. Циганчићи, којих је овде било много (где год их има увек се каже да их ту има много), никада нису имали пара. Ако би и зарадили, као ми на Отпаду, то су морали да, до паре, предају бркатим очевима. Зато су крали јаја и за њих, добијали слатке, сјајне, ледене кугле у које су се загњуривали, лизали сладак сок који им је клизио низ прљаве шаке, отимали се о сваку кап јер никада, никада нико од њих није могао да купи по један сладолед.
- То је зато што их има много и што неће да раде − говорили су наши очеви, наше мајке.
Када јара мало попусти и сенке почну да се издужују, настала би монотона лупа чекића о наковањ и плех. То очеви ове деце, они који не раде и има их много, кују бакраче.
Ујесен, кад почну кише, наша улица се претвори у глиб, у локве. Нама се чинило у безброј језера по којима смо гацкали, од блата правили хлебове и грудве којима смо се гађали када смо се хлеба заситили. Имали смо гумене чизме, или ако нисмо, гледали смо кроз прозор, на улицу, како се она друга деца играју по води и блату, босонога, мусава и насмејана.
- Њима ништа не фали − говориле су наше мајке, говорили су наши очеви. − Када се роде, њих мајка најпре стави у врелу, па у ледену воду. Тако се они прекале − објашњавали су наши старији, а ми смо их разрогачених очију слушали, замишљајући ту тајанствену сцену на разне, неописиве начине.
Због чега су Николу звали Крња, шта су орњаци, и како је мој друг дошао до жене
Некако баш те јесени педесет и пете године, низ Каљави сокак се, док је киша у млазевима лила, појавила малена кочија прекривена искрпљеним шаторским крилом. Таљиге је из блата извлачило нејако кљусе погнуте главе. Кочијаш, чергар Крња, по их је сапима шибао бичем, где год је стигао. Поред њега је седела његова жена Зорка. Касније смо, наравно, сазнали њихова имена, а тада су се некако довукли до моје куће и зауставили код суседне Вукашинове. Затекли смо их ујутро како седе поред ватре наложене испред шатора, оне черге скинуте с кола, удно Вукашиновог дворишта. Грејали су руке и ћутали. Ми смо их посматрали издалека и нисмо смели да им приђемо. И они су повремено погледали у нас, очи су им се белеле на тврдим, тамним лицима. Росила је ситна киша и било је хладно.
Тако се чергар Крња настанио у Каљавом сокаку.
Никола се љутио када смо га звали Крња, па га вероватно због тога, нико другачије није ни звао. Горња усна и десна ноздрва су му биле расечене, траг неке туче ножевима, па је он то сам закрпио, својевремено. Тако му је рана зарасла. Зорка је била ситна, мршава жена, али брза на језику и никада се није смејала.
Вукашин је имао велике, седе бркове као јагње од пола године, кућицу пуну деце и клупу на којој је, наслоњен уз тарабу, на улици, седео. То је била само његова клупа, па и када би негде отишао не поневши је, нико на њу није седао. Његов најмлађи син, Локи, био је мој другар. Играли смо кликера начињених од земље, па и дугмића које смо кријући одсецали са одеће. Најтеже је било за орњаке, највећу дугмад којом се циљају остала, али сам се сналазио користећи за то татина одликовања из рата. Играли смо нас двојица тако кликера, кад ми Локи (имао је тада већ десет година) рече:
- Дођи код мене. Даћу ти да ми јебеш жену.
Нисам ни знао да га је Вукашин оженио. И, заиста, за недељу дана је била свадба. Шарениле су се дугачке, наборане циганске сукње, мараме везане на темену, звецкале жуте паре и дукати на прстима, сви су говорили углас вичући као да су глуви, а пиво је клоктало низ њихове гуше, као да је судњи дан. Мушкарци су чучали уз плот и врзмали се по дворишту, иако су столови и столице постављени дуж дворишта. Дан је био леп, мирисали су јорговани и багремов цвет. Вирио сам са улице задивљено гледајући Локија који се шепурио по дворишту у новом половном сакоу с прешироком белом кошуљом закопчаном до врха, зализане косе, осмехујући се свима. На сунцу је блистао његов златан зуб, какав до јуче није имао.
Када је сео Вукашин, сви су сели.
Локијева жена је за главу била виша од Локија, имала је жути џемпер и два златна зуба.
Сви су викали, млатарали рукама, бечили очи, глабали месо, а дан је одмицао. Предвече, Локи је изашао на улицу и позвао ме. Вукашин ми је дао столицу да седнем и да једем. Стари Пуја, који је послуживао са женама, с прљавом кецељом око паса и лицем као издубљена бундева у којој гори свећа, дограби чист тањир испред мене и уместо добродошлице, преда мном га обриса својом кецељом. Подигао је чанак са супом коју су, гледао сам, сви тако слатко цоктали и почео да ми сипа. Вода ми је пошла на уста. Са улице је тада неко викнуо моје име. Моја тетка. Хитно полази кући, дрекнула је.
Била је те ноћи галама, вика, чули су се пуцњи.
- Ма пусти, циганска посла − рекла је моја тетка. − Мислиш изгибоше, а они...
Те ноћи је убијен Вукашин.
Нико не зна због чега су се закачили, можда се нису ни закачили, тек, она клупа испред њихове куће оста празна. Милиција је пола сватова одвела на саслушање и на крају остаде у затвору Калај, лепо момче из суседне куће. Кажу да је осуђен на двадесет година. Другоосумњичени, Шокотан, грбавац, пуштен је на слободу. Стручњаци су доказали да он, физички, није био у стању да почини убиство.
Цела улица се орила: тукли су се, претили најтежим убиствима, кукали, запомагали, плакали, па се умирили, поспали
Соко је опет довозио сладолед, јели смо дудиње и крили се од жеге у нашој кући у којој нас је хладио земљани под премазан балегом, док је мама била у фабрици. У Купинцу смо ловили жабе, трчали, купали се на изненадној летњој киши која се гушила у прашини, бежали од Крње који је мумлао и јурио нас јер смо га задиркивали. Када су се он и Зорка свађали, а свађали су се стално, цела улица се орила. Тукли су се, помињали све могуће начине најгрознијих убистава, кукали, запомагали, плакали, па се умирили, поспали ваљда.
- Ма пусти, циганска посла − говорила је моја тетка.
Бежао је Крња од Зорке у свет, бежала је Зорка од Крње и опет, ето их под оним шатором, под оном платненом лиском кувају кокошку која је наводно неком цркла, нашли је, кобејаги, бачену. Понекад су налазили и живу кокошку, здраву, али никад у овом нашем крају. Залутала у лонац, говорио је Крња. Понекад су и зиму проводили ту, а понекад, у рано јутро, осване пуста ледина: нема њихове куће, нема њих двоје, два, три, пет месеци, па се појаве. Никад нисам сазнао где иду, одакле су. Ни презимена нису имали.
Локи је брзо израстао у момчића, испод носа су му се појавиле длачице на које је био врло поносан.
Једног дана је отишао у Аустрију. Није ми се ни јавио. Шта има да се јавља.
Све мање смо били деца и Каљави сокак је све мање био каљав, али име му је остало. Рупе је поравњала шљака, а помаљао се и по који аутомобил. Ја сам увелико ишао у школу и сазнао сам да има света и ван моје улице, да има деце коју не познајем.
У Каљавом сокаку су још одзвањали чекићи по наковњима и плеху, али некако малаксало, невесело, другачије.
Све више Цигана је одлазило у Аустрију. Много их је одлазило, али их је много и остајало. Коте се, говорила је моја тетка, а не умиру. И стварно, никада нисам видео ни чуо да је неко од њих умро. Не знам ни да је Вукашин сахрањен нити је ко о томе говорио. Тајно су се и рађали. Само видиш, ново дете на улици. Питаш чије је, они ти одговоре и ником ништа. Нису славили ни рођендан ни смрт. Певали су из чиста мира, кад им дође. Нису умели да певају лепо, као они из Музичке колоније, Певали су тужне циганске песме, а када су хтели весеље, онда су певали оне које су слушали на радију. Кад певају циганске песме обавезно се побију. Гађају се циглама и јуре моткама. Ваде скривене пиштоље.
- Циганска посла − говорила је моја тетка.
Једнога дана дође Локи. На њему шарени, коцкасти сако до колена. Сија му се онај златан зуб. Није донео никакве кофере, ништа, запалио цигарету и шета улицом као паун. Као да се није ни мицао одавде. И не поздравља се ни са ким. Шта има да се поздравља. Питам га како је тамо, у Аустрији, а он се само смеје. Смешно му што га то питам. Нисмо више оно што смо били. Па који си посао радио тамо, питам.
- У канализацију − каже. И смеје се.
Било је лето и није више као што је било у Каљавом сокаку. Улица је асфалтирана и добила је име, на тротоарима су засађене младице кестена. Чујем да је Калај, као затвореник доброг владања, пуштен на извесно време кући, на одмор од робије. Крије се од Локија и његове браће, од освете. Локи више не игра кликера, његово двоје деце шутирају пробушену лопту. Једне топле летње ноћи, по месечини, Калај је побегао. Његова жена је то јавила милицији. Рекао јој је:
- Иди, јави им. Морам да побегнем.
Једног врућег летњег дана, испред продавнице у главној улици, Локи се поднакитио пива. Видех како иде по сред улице, одозго, ка својој кући. А улица асфалтирана, пролазе аутомобили, није то онај пусти Каљави сокак. Иде и псује. Све псује. Наглас и рукама. Извирују људи из дворишта, смеју се. Тада на улицу изађе Калајева жена. Као да је само то чекао. А ни она му не остаде дужна. Локи утрча у кућу, дограби ловачку пушку, па у њу. Пуче пушка, жена паде, крв, људи као у кошници, као пред олују, почеше да зује по улици. Чују се речи: милиција, болница, трчи, ухвати га, лелек, жене се ударају у прса....
Да ли је у Аустрији био рат, како је Калај ухапшен, а шта је Шокатан признао на самрти
Улица је опет почела да живи својим обичним мирним животом. Начињен је водовод, забрањено гајење домаћих животиња. Цигани су почели да траже нова уточишта, повлаче се пред оним што долази, а ни од оног што је било не могу да побегну. Још у по којем дворишту, увече, гори ватра и они тихо разговарају. Ућутали се.
Локијева фамилија се одселила негде у Босну. Боје се освете. Локи је одлежао неколико месеци у затвору, платио одштету што је Калајевој жени истерао око и прикључио се својима. У Аустрију није смео да иде јер је био уверен да је тамо рат.
- Рат је у Авустрији − рече ми једном.
- Како рат, Локи? − питам га смејући се.
- Јесте, јесте. Чуо сам на радију. Вијетнам...
Цео свет изван ове земље за њега је била Авустрија).
Једне ноћи, у кревету поред своје једнооке жене, милиција је ухватила Калаја. Неко га је потказао. Његова жена је плакала на оно њено, једно око. У дечјим рукама су остале крпице очевих панталона. А то већ више није била нека нарочита вест за Улицу. Многи су имали телевизоре, читали многобројне новине, увелико журили да стигну негде, да не закасне, били уморни, од свега пуни брига, састанака, кредита, поплаве у Индији, срушио се авион са сто путника, да ли ћемо се пласирати на светско првенство...
Крња и Зорка су отишли једног давног пролећа и више се никада нису појавили. Тамо где је била њихова черга сада су пословне просторије једног грађевинског предузећа које гради нову аутобуску станицу.
- Матићи уводе парно грејање у кућу − прекорно каже моја тетка преплићући игле, неки прслук за унуче, значајним тоном и не погледавши у оца. Он се правио да не чује.
- И Цигани возе кола, а ти ни бицикл − наставља тетка стиснутих усана, док игле светлуцају као сабље.
Заиста, испред једине две циганске куће које су се одржале у Улици, на тротоару, вечито су паркирани по два, три, четири камионета, по један-два аутомобила. Они који су дошли из Аустрије, донели су и возачке дозволе, купили су их. Донели су паре које су зарадили и оне које су стекли шверцом, препродајом, ко зна на који све начин. Купују и продају камионе и коње. Купују овде прасад па их превозе на море и препродају. И Локи се поново доселио у Варош. Није више у Каљавом сокаку, али је у близини. Он нема возачку дозволу. Када га ухвате, плати колико треба. И више. Може да плати. Показивао ми гомилу новца. Никада толико нисам видео. Показао ми и децу. Осморо деце. За свако ће, каже, да направи собу. Кућа ће имати десет соба. Све ће да буду обложене италијанским плочицама. И зидови и плафони.
Седимо поред ватре и дворишту кућице коју је тек купио. Пијемо ракију.
- Знаш, умро је Шокотан. Грбави Шокотан. На самрти је признао да је он убио Вукашина... Ајде да те провозам камином!
- Нећу, пијани смо.
- Ма ајде!
- Нећу.
- Идем ја сам.
Ујутро су га пустили из притвора.
- Циганска посла − рече моја тетка.
Autor: Слободан Стојићевић
 | A guest post by
|