СЛОБОДА И КОБАСИЦА

Догађаји који се не уклапају у пожељну слику о нама самима живе само у актерима и са њима нестају

Људи у униформама, са оружјем и сличним помагалима, као да се заиста разликују од цивила, али као друга раса, друга врста живих бића. То осећају и једни и друљи. Униформисани се осећају моћнијима, важнијима од других људи и то осећање јако емитују на околину. Цивили једва да им запажају очи, људски лик. Виде углавном униформу, то што она представља. Због тога, ваљда, униформе и постоје.

     Сада већ покојни Живко Миленковић из Обреновца својевремно ми је испричао причу која му се просто омакла или није више могао да је чува у себи.

     Превозили су их, бродом, из једног норвешког логора у други. Рат је био при крају, али они то нису могли знати иако су га силно прижељкивали. Њихови чувари, Немци, постајали су или претерано нервозни, раздражљиви и непредвидљиво хировити, или попустљиви и склони да им се приближе, дотуре цигарету, парченце сапуна, комадић оловке - како ко.

     Када су их угурали на брод, логораши нису знали куда их воде, али нису очекивали ништа добро, ни боље. Скоро сваког дана неко од њих би умро, а преживели нису знали да ли се радују што нису на њиховом месту, или им само завиде.

     Глад, велика глад их је обузела и да није очију изгледало би да су одавно мртви.

     Догодило се да су се нашли на пет-шест километара од шведске обале. Шведска тада није било толико Шведска, колико је била Слобода.

     Када би се на тој обали нашли...

     Нису смели ни да мисле о томе. Близина је била страшна зато што је слобода била немогућа.

     Онда је настала паника.

     Брод је торпедован! Немци су побацали машингевере, пушке, блузе и нагрнули у чамце за спасавање. Без војних ознака постали су људи у невољи. До малопре могли су да убију сваког логораша, или да га поштеде, а већ овог трена постали су играчка у рукама више силе. Грабили што даље од брода.

     Логораши су их гледали са палубе.

     Гледали су час у њих, час у у оружје које им је било на дохват, као и Шведска.

     Брод још није почео да тоне, нити се чула експлозија. Све се збивало брзо, врло брзо. И док су Немци грабили ка обали, логараши су (прво двојица-тројица, а онда сви) похрлили у потпалубље. После извесног времена појавили су се горе. У нарамцима су носили кобасице, саламе и сланину и јели. Нису јели него су гризли. Нису ни гризли него су отимали комађе, дрхтали и гутали.

     На безбедној удаљености Немци су престали да веслају. Гледали су у брод који још није тонуо и у обалу која им још није измакла.

     Логораши нису гледали ништа, нити су могли да опажају, мисле, него су само јели, јели... Слобода им је била даља од конасице, беспомоћни непријатељи мање важни од саламе у шакама.

     Немци су се прибрали и опрезно завеслали натраг, ка броду. Узбуна је, дакле, била лажна.

     Стид

     Логораши су их, преко залогаја, гледали, али их се није тицало.

     Немци су се вратили на брод. Прво су се попела двојица најхрабријих, дограбили оружје, а онда су се успели и остали. Упрли су машинке у логораше али то није имало никакве сврхе.

     Војници су онда покупили разбацане униформе и обукли се. Били су некако збуњени, постиђени, свакако другачији. Суочени са страхом и смрћу, само мало, малопре, они су осетили нешто блиско, може бити, са тим безвредним људским живуљкама.

     Војници су отерали логораше у тор, тамо где им је место, одузели су им храну и дали им воде.

     Када је пало вече, стража их је истерала на палубу.

     Горе је био постављен дугачак сто, имрпровизован од буради и дасака и цео је био постављен: тањири, виљушке, хлеб.

     - Изволите сести - рекао је заповедник брода.

     Немци су спремили вечеру за логораше и са њима заједно су јели.

     Овај догађај, наравно, има много значења, слојева за тумачење људске природе. Не спада у епске, херојске приче које се испредају потомцима или бележе у књиге сећања.

     Није згодно. Не потрчати за слободом, него за кобасицом?!

     Не верујем да су догађај помињали ни Немци својима, кад је рат окончан. Ни онима који слушају не би прича била допадљива, иако је, бар закратко, догађај довео до неке врсте помирења, до каквог-таквог разумевања.

     Многи догађаји ове врсте нестали су са актерима, док су преживели, махом, они накићени, чак и измишљени, јер се уклапају у пожељну слику. Новинар Рој Гутман је, уосталом, добио и Пулицерову награду за извештавање из Босне, иако је оно било лажно, какоje то, у часопису Ново, доказао и његов колега Томас Дајхман. Као што су и канадски плави шлемови слављени због спасавања менталних болесника у Баковићима у централној Босни, а испоставило се да су их силовали, приморавали болничарке на секс за храну, препродавали оружје, шверцовали...

     Хронике минулих доба ваља примати с резервом. Ни оно чему смо савременици (посматрачи и учесници) не видимо, нити разумемо исто, ни слично, све док смо у униформама нације, сталежа, класе, генерације... Тек огољени до суштине можемо осетити колико су разлике крхке и сићушне.

Аутор: Слободан Стојићевић