БИРО ЗА КЛАЂЕЊЕ

"ПРВА КЛАДИОНИЦА ЗА ФУДБАЛСКЕ И ОСТАЛЕ СПОРТСКЕ УТАКМИЦЕ”

Ако сте мислили да су кладионице новотарија времена у коме живимо, грдно се варате! Прве кладионице ѕабележене су у првој половини прве деценије двадесетог века а налазиле су се поред Краљевске трибине на Банјичком пољу, мада је индивидуалног клађенја било и раније. У оквиру београдског хиподрома било их је и у другој половини двадесетих година. Но, оне у којима се могла окушати кладионичарска срећа или проверити умеће доброг прогнозирања у различитим спортовима, јавиле су се нешто касније. И по много чему нису личиле на ове данашње.

„Прва кладионица за футбалске и остале спортске утакмице“ у Београду започела је рад 20. августа 1933. године. Био је то Биро за клађење у улици Краља Фердинанда (део данашње улице кнеза Милоша од Булевара краља Александра до Краља Милана) бр. 2, у згради Српске привредне банке. Концесију за отварање ове кладионице, тачније речено „за експлоатисање кладионица на спортским приредбама“ добило је Удружење ратних инвалида.

Отварање кладионице забележила је сва дневна штампа већ сутрадан, описујући изглед локала и упознајући читаоце и кладионичаре са правилима за клађење.

„Излог је сав у знаку футбала. Једна табла показује какве се све утакмице држе, друга табла показује стање државног првенства. Ту су фотографије разних тимова и футбалских звезда. И унутра, на пултовима, све сами тимови и футбалери на сликама. А даље, на зиду, табела са свежњевима карата за клађење.“ На овом месту могло се кладити на „свима приредбама, утакмицама, изузев клађења на трке Кола јахача Кнеза Михаила“ Цена карте за клађење износила је 10, 20 и 50 динара, са урачунатом таксом. Продавале су се све до почетка утакмице. Добици су се могли подићи одмах по свршетку утакмице, а најкасније за седам дана. Кладионичарима из унутрашњости, добици су се слали поштом. На дан отварања дељен је и правилник који је детаљно и прецизно дефинисао све у вези с клађењем, које је могло бити обично или комбиновано.

Извод из правилника: „Обично клађење: Добитак се дели онима који су купили карте за такмичара који је постао победник турнира. Овакво клађење прима се за: шахтурнире, веслачке, скијашке, боксерске, атлетске, аутомобилске, бициклистичке, авионске, тениске, олимпијаде и томе сличне утакмице, у којима се клади на индивидуалног победника, а такође и за футбалске, хокеј на леду и сличне утакмице, у којима се клади на победничке клубове. За коначан пласман државног првенства клађење се прима само на централној каси и то у року који буде објављен преко новина. За резултат првенствених утакмица сматраће се онај буде званично објављен: за ногометне утакмице од стране Југословенског новометног савеза, а за остале од стране стручног жирија.

Комбинована клађења: Кладионица ће доцније примати и комбинована клађења, код којих се добитак дели онима који су купили са комбинацијом која одговара постигнутом резултату утакмице. За резултат сваке поједине утакмице важиће само онај који је постигнут на лицу места, а према решењу судије или жирија дотичне утакмице, и без обзира на то да ли ће утакмица бити верифицирана или поништена од стране надлежних органа. Код ногометних утакмица клађење се обавља на коначан резултат, на прво полувреме, друго полувареме и на коначан резултат. У случају да је постигнут резултат на који није продата ни једна карта, рачуна се да је карту узела сама кладионица и добитак припада њој.“ (Политика, 21.8.1933.)

Од раног јутра су пред Бироом почели да дефилују навијачи домаћих клубова који играју у оквиру државног првенства. Истина, опклада је било и пре, када би обично два страсна навијача положила извесну суму код трећег. Али, ретко која од њих би била окончана у миру. Много чешће би се изродиле у свађе, а често и у туче. Клађењем преко Бироа, такав исход је био готово онемогућен.

Кладионица је имала чисто хуман циљ. Наиме, „Биро ће од својих прихода вршити пропаганду сваког здравог спорта, на добро омладине, те према томе код њега није заступљена само материјална добит. Иначе, остатак прихода Кладионице, употребиће се на издржавање инвалидског санаторијума, који се идућег пролећа отвара у Соко Бањи. Наши инвалиди, здравствено оронули у рату, наћиће ту бесплатно лека. Санаторијум ће моћи да прими по 30 болесника.“ (Правда, 21.8.1933.)

Уз то, у даљем тексту се наводи и да ће Биро одбијати све „ненормалне, велике суме клађења“ као сигурног показатеља намере за злоупотребом. „Ту човек мора помислити да се ради о потплаћивању кога играча, или слично. Овакве појаве, поред тога што ће биро одбити клађење, доставиће се и надлежним клубовима и спортским форумима, како би благовремено биле избегнуте нежељене последице.“

Кладионица је била под државном контролом и над њом је надзор вршио Бошко Бацић, шеф кабинета министра за физичко васпитање народа.

Инвалидско удружење је понудило Југословенском ногометном савезу известан проценат од чисте добити. Савез је то одбио, сматрајући да је то у супротности са интересима спорта и затражило подршку од краља Александра, свог високог покровитеља. Обе стране су износиле своје аргументе, али су у годинама које су уследиле ипак предност добиле интересне сфере:

„И поред изричите забране Фифе, да се на футбалским утакмицама не могу одржавати клађења, у многим државама покушано је да се ипак некако спроведе нека врста клађења. Покушало се и код нас. Удружење ратних инвалида чак је имало и своје киоске поред игралишта.” (Политика, 7.12.1935.)

Исте 1933. године, готоро у исто време, у Београду је постојала и једна друкчија кладионица. Концесију за стварање приватне кладионице за клађења на домаћим и страним тркама на Обилићевом венцу, прекопута „Руског цара“.

Отворена је због повећаног интересовања нашег света за трке у иностранству и њихов исход. На тим клађењима ретко се долазило до великих изненађења, али када се то ипак догоди, онда доста прихода имају и кладионице. Чини се да је мотивација била сасвим оправдана, а у другим државама оваква клађења су одавно узела велике размере. Такав исход је убрзо стекла и ова кладионица. У њој су се могле „полагати опкладе на све врсте клађења: по тоталитету и фикс, соло и везано, терминска клађења, и друга. По тоталитету се клади на страним и домаћим тркама, а по фиксу само на домаћим, и то на самоме тркалишту, где су претставници овог Бироа за клађење букмeркери на рингу. До сад је било неколико пута интересантности на овим клађењењима, али јучерашњи догађај је далеко занимљивији од досадашњих. Биро даје 120 пута већи добитак од улога иностранству при овим клађењима. И јуче је један Београђанин имао среће да добије баш „лимит“, највећи добитак .“ (Правда, 17.8.1933.)

Е сад, ви како вам воља, ја не бих знала шта да вам кажем.

Аутор текста: Ивана Јаношевић