Вајарска уметност на нашим просторима препознаје се кроз делатност стваралаца међу којима су малобројне жене. У време када је вајарство овде тек стицало значајнију позицију, свој уметнички пут је градила Ива Деспић. Трагајући за подацима о њој, отварао се низ фрагмената који су градили ову причу. Ипак, утисак је да су многи сегменти остали недокучени и непознати и онима који су се њоме много дуже и студиозније бавили. Разлога је, чини се, више, од оног што је њеном вољом чувано од јавности, до других, бројнијих, које је носио историјски, друштвени и ко зна који све контекст. Упркос свему томе, живот и стваралаштво Иве Деспић вредни су пажње.
Родила се у Храстовици код Петриње у Хрватској 1891. у имућној породици генерала аустроугарске војске Симоновића. Добила је име Ивана. Још као ученица истицала се талентом, те уз подршку оца уписује Женски течај за умјетничке радње на Обртној школи у Загребу. Ту је на њено уметничко усмерење значајно утицао вајар Роберт Франгеш Михановић. Уписује потом 1908. студије вајарства у Умјетничкој школи у Загребу, као једна од првих жена. Своје прве радове излаже са колегом Љубом Бабићем 1910. у загребачком Умјетничком салону, које критика позитивно оцењује. Студије убрзо наставља код чувених уметника у Минхену и Паризу. Стваралачки се усмерава на моделаство, које остаје њен доминантни израз. На париском уметничком салону 1914, чији је селектор био славни Роден, имала је успешан наступ. Њена дела су излагана и на колективним изложбама у Паризу, Бечу, Загребу, Прагу…
Удала се 1920. за др Ацу Деспића који је потицао из једне од најугледнијих српских трговачких породица у Сарајеву, где наставља да живи и ради. „Ради постојано и марљиво више ради свог личног уметничког расположења и задовољства, него због животних потреба, па се зато у нашој јавности мало говори о њој“ (Рудимир Ротел-Прогонски у загребачком Женском листу, март 1934).
У новој средини, иако већ с признатим уметничким реномеом, посвећено израђује бисте, медаљоне, плакете... Негативе је израђивала у гипсу а бисте потом у глини. Сама их је вешто лила, јер у Сарајеву није било мајстора за овај посао, што јој је одузимао доста времена. Радила је и плакете у гипсу и бронзи, а била је и одличан цртач. Њени портрети рађени крејоном били су изузетно фине израде. Огледала се и у камену, мермеру, садри (гипсу), бронзи и дрвету, а њене радове одликују „интимизам, смисао за чисту форму и реалистичко обликовање које варира од поетског до монументалног“, како је истицала критика.
Личност ове отмене даме нежног лица са лепим цртама, оивиченог бујном и несташном таласастом косом, неодвојив је од улоге мајке. Посвећеност сину и ћерки није реметила њен уметнички рад. Време су проводили у вили надомак Сарајева, окружени мирним, идиличним крајоликом, далеко од градске буке и чаршијске вреве. Уредила је по свом укусу ово здање, сама израдила мозаике на подовима а један део одредила за свој атеље. У том радном простору све је било складно поређано и сложено: сваки цртеж је био на свом месту, а сваки модел на посебном сталку или прегради.
Међу њеним најуспелијим делима су медаље и плакете с портретима дечака и девојчица, „у којима се наивност мијеша с озбиљношћу, знатижеља с чуђењем, а плахост с глумљеном самоувјереношћу“ (оцена Јураја Балданија).
Током једног од својих боравака у Београду, када је изразила жељу да изради белу мермерну бисту Краљице Марије Карађорђевић, упознаје Зарију Д. Вукићевића, дворског секретара. Из захвалности што јој је помогао да се сусретне са краљицом, израдила му је бронзану бисту, а он о сусрету сведочи у својим рукописним белешкама. И биста и белешка се данас чувају у крагујевачкој народној библиотеци, као део Вукићевићеве заоставштине.
О Ивиној повезаности с Карађорђевићима, осим ове белешке, више је написа. У већини се истичу њено блиско пријатељство с краљицом Маријом и њихова заједничка уметничка интересовања. Израдила је и бисте Карађорђа, краља Петра, принца Петра, краља Александра...
После дугог наговарања пријатеља пристаје да приреди самосталну изложбу у Београду. Испоставиће се и једину. У новембру 1927. у Павиљону Официрског дома представила је, према подацима из каталога, 117 скулптура, цртежа, слика, али и скице и пројекте за костурницу на Крфу и споменик Карађорђевог устанка, а најзапаженија од њих је била неостварена идеја за Споменик мајкама незнаних јунака. Изложбу је отворила Исидора Секулић.
„Искреност, нека природна женска грација и женска свестраност – али без сваке сладуњавости и ситничарства – затим, једна врло знатна техничка вештина јесу прве и најуочљивије особине којима се одликују њени радови ... упознали смо у њој једну уметницу чије чисто, пламенито надахнуће стреми високим циљевима“, написао је Тодор Манојловић у критици за „Правду“ (28.11.1927.)
Тешке године рата, а нарочито оне које су уследиле потом, Ива проводи у свом летњиковцу. Није више било толико наруџбина као пре, ретки су позиви за учешће на изложбама, у живот се уселила оскудица, те се 1953. и потпуно повукла из јавног живота. Више се посветила сликама и цртежима, него што је вајала. Ипак, у том периоду настају бисте Алексе Шантића, Светозара Ћоровића Османа Ђикића, које су постављене у Мостару.
Умрла је 1961. у Васином Хану код Сарајева у свом дому.
О оронулој кући бригу је преузела њена ћерка Цица, а син одлази у иностранство. 2005. године кућу је купио и реновирао нови власник. У делу подрума током обнове откривена је просторија у којој је било још Ивиних гипсаних биста.
Дела Иве Деспић део су збирки више галерија, музеја и приватних колекција. Лета 2019. Умјетничка галерија Босне и Херцеговине приредила је изложбу под називом „(Не) спутана – Ива Деспић Симоновић“ у кући у којој је живела. Међу изложеним радовима истакнуто место је имала скулптура „Спутана“ којој је приписује значење аутопортрета.
Приредила: Ивана Јаношевић
Аутор се захваљује Народној библиотеци Србије на уступљеној грађи.
 | A guest post by
|