ДАМЕН КАПЕЛА
Чини се да се о кафанама на овим нашим просторима већ све зна. Истражене су и описане речју и сликом све њене улоге у историјском, културолошком, социолошком, политичком и сваком другом контексту. Као омиљена места окупљања и уживања опстајале су једнако у већим и мањим срединама, у смутним и просперитетним историјским раздобљима, имајући увек своје верне поклонике. А, опет, увек има још понешто да се дода на већ испричано.
Добар провод у многобројним кафанама широм међуратне Југославије није се могао замислити без дамен капела, женских тамбурашких или тзв. „гудалачких“ окрестара. Чиниле су их, као што им и име каже, махом музиканткиње, мада су им се често придруживали и мушки чланови. Овакви оркестри су се, како познаваоци тврде, појавили још задњих деценија 19. века под утицајем сличних у Немачкој и Аустрији. Њихова активност је угасла средином Другог светског рата. Био је то изразито популаран вид музичко-сценске забаве у то доба. Огласне странице тадашње штампе обиловале су објавама у којима су најављивани њихови наступи, пљуштале су понуде кафеџија за гостовања у бањама, у хотелима и ресторанима. Упућивани су и позиви капелана за новим или недостајућим чланицама оркестра, а свој ангажман нудили слободни музичари и певачи. Тражио се или нудио ангажман уз „телефонски споразум“ или „фикс плаћање по способности“, са обезбеђеним станом и костом, уз обавезно навођење броја мушких и женских чланова и истицање првокласне гардаробе, као и то да су „женске младе и лепе“, „рутиниране (специјално за анимир музику)“, „ноталне“ и „верзиране у послу“. Дакле, у тексту огласа наводило се све оно што се сматрало важним како би се пословни договор постигао. Тако је тридесетих година постојала чак и посебна огласна рубрика „Музичке капеле“ за ове намене.
О њиховој популарности не треба трошити нарочите речи а број оркестара је због велике тражње растао, иако су били различитог извођачког квалитета, широког музичког и жанровског дијапазона. О квалитету је, ипак, понајвише сведочила реклама која се преносила од уста до уста, од кафане до ресторана, од вароши до града. Репертоар им је био разнолик, од традиционалних, народних до староградских песама и романси, до севдалинки, шлагера и џеза.
Иако појава дамен капела у Европи има дужу традицију, на простору Балкана по много чему посве друкчијем, јавља се, ипак, са невеликим заостатком. Популарност коју су убрзо стекле дугују колико музицирању, бар толико и атрактивности својих чланица. Тоалета за наступ је брижљиво бирана, сходно називу капеле или према репертоару. А најављиване су, кад је то требало нагласити, и као костимиране.
Тако је дамен капела „Плави морнари“ наступала у матроским блузама и широким панталонама. Увесељавала је посетиоце београдског „Хотела Америка“ власника Синише Аранђеловића (Зелени венац 23) сваке вечери. Седам стаситих и веселих госпођица, уз популарне севдалије Бору и Милету армуникаше, предвођених браћом Симић Јагодинцима, посебно декорисану, тек реновирану хотелску салу испуњавала је бројним гостима. Њихови наступи најављени су у штампи рекламом са сликама.
Овим оркестрима предводници су били капелани/кепеланке, задужени за погодбу са власницима локала, набавку дотрајалих жица и поправку инструмената, примање наруџбина, одабир нових чланова трупе...
Број чланова оркестра је био разнолик и променљив. Некад су то биле трупе од свега неколико тамбурашица, до бројнијих оркестара с хармоникашем, виолинистима, чак и са дувачким инструментaлистима, цимбалистом или клавиристом. Разноврсне удараљке су биле при руци, те коришћене кад је нумеру или штимунг требало додатно зачинити. Добре певачице, па још и ако су биле лепе и атрактивне, биле су веома тражене.
Није био редак случај да капела проведе дужи период у истом локалу или читаву сезону у неком бањском лечилишту. Путујући од једног места до другог, од кафане до кафане, стицале су различита искуства, биле под утицајима музике са свих простора, али и изложене свим чарима и недаћама свеколиког кафанског живота. Начин живота који су одабрале, вољно или из нужде, није увек био сладак. Носио је собом бројна искушења која су са кафанских подијума, кад музика крене, остављале по страни.
А кафана је и онда било разних, па се од „женскиња“ очекивала осим музицирања још понека забава. Насртљивим гостима или власницима кафана некад је било довољно да их „погоди“ рефрен или враголасти осмех певачице, што им је, зачињено узаврелом атмосфером и пићем, давало куражи да их спопадају. А и међу њима је било заводница „слободнијих схватања“ које су на то пристајале, обичне забаве ради или због неке романтичне или додатне материјалне сатисфакције. Било је све то повод за оговарања, туче, оптужбе да се баве и проституисањем, те су интервенисали и органи реда... Моралисање се ту није могло избећи, а разлози су се лако проналазили.
„Те лепе носиље културе на исток, што проституишу за паре не само своје лепе бездушне кадавре, него и саму музику – седе на узвишеном подијуму, у белим аљинама као невиност, са црвено плаво-белим „шлајфнама“ око својих утегнутих мидера, са тим шлафнама, као једином концесијом народном осећању земље, којој свирају и онда, кад се њој плаче...“ пише Владан Ђорђевић о једној капели која је наступала у Нишу 1885. (Отаџбина, 1.1.1888).
Колико је то и на који начин утицало на њихову жељу да истрају, лепо илуструје и тежња за стицањем признатог статуса у оквиру Удружења музиканата (основаног 1921). И без њих, Удружење је пролазило турбулентан развојни пут, у сталним превирањима, променама назива, препуцавањима и несугласицама између музичара и музиканата... Средином маја 1929. незванична председница Удружења женских музиканата, капелница, тамбурашица, свирачица и певачица на територији Краљевине СХС (оформљеног крајем 1928), Драга Попара је, резигнирана због непомињања женских музичара у Правилима о раду Удружења музиканата нагласила: „о нама женскима нема ни једне речи, као и да нисмо постојали ... па ипак су нам узимали новац за разне уписе и чланарине, како овде у Београду, тако и по разним местима ... а без да су нас икад бирали да са њима заједнички радимо, дотле смо ми били колегијални, па смо их примили код нас, па и прва места у нашој управи дали.“
У коначном, зарад потребе за еснафским удруживањем и остваривања права, формирано је Удружење музичара, музиканата и певача оба пола на територији Краљевине Југославије. Уведена је и обавеза полагања стручног испита, као услов за рад.
На овакве оркестре нису благонаклоно гледале ни колеге музичари. Биће да је у питању била завист, најпре мушка, а грубе речи су им упућивали и школовани музичари и музиканти.
„... један од највећих узрока наше пропасти, јесте, нагло нагомилавање женскиња у наше редове, које су нас на тај начин толико потиснули, јер су нас донекле и заменили, а ми као више непотребни остављени смо судбини и њима на милост и немилост, да нам пруже посла кад смо им потребни. Какву музику и песму даје ово женскиње, које за ноћ постаје музикант или певачица, не треба коментара. Међу тим женскама има и таквих особа које немају ни слуха ни гласа, али се зато као лепе мећу на бину и на њих се окупља свет. Оне су радије примљене по локалима, неголи ми професионални музиканти који толико година проведосмо учећи музику и свирајући“ (Анте Грујић, један од најпознатијих београдских капелника у писму Министарству просвете 1931).
Ипак, треба истаћи да је међу њима било искусних и врсних музичара и забављача, које су држале до свог угледа. То што су носиле клош шешире, свилене чарапе, фризуре са увојцима или таласима (finger curls) и црвени руж, били су само модни трендови. „Јер свет, публика, они који плаћају, хоће осим добре песме и лепу, елегантну, заводљиву девојку“, како написа новинар Мирко Срећковић (Време, 7.12.1932.)
И додаје да их је било, „из свих редова друштва. Циганки, наклоњених гојазности и уображености, Рускиња, Мађарица, Немица... Али, највише наших, и то углавном, из Славоније, Словеначке, Хрватске, Војводине... Своју прошлост љубоморно чувају ... Највише их је из угледних, малограђанских породица. Махом из кућа малих чиновника ... Мали доброћудни чиновници, снисходљиви према свима, немају кад да се баве васпитањем своје деце, још мање новаца да им пруже све оне ситнице потребне младом свету ... а кад је у близини нека „добра“ пријатељица, само је један корак до катастрофе. „Искрени“ савети учине прво, понуђени новац и перспективе за луксузни живот – остало. После: тамбура, песма, кафана“. Чланице дамен капела постајале су доскорашње студенткиње, кројачице, модисткиње, дактилографкиње. Наступи су почињали обично у седам, прво неким маршом а онда су се низале песме и поруџбине. Фајронт је био око три, уз редовно негодовање пијаних гостију. Брзо би поделиле бакшиш и хитро одлазиле на починак. Понека тек с пратиоцем.
Кад се све сабере и одузме, колико је њихов живот био песма или горак хлеб? Једино нема дилема да су у своје време биле највећа естрадна атракција.
Аутор се захваљује Милошу Јуришићу и Народној библиотеци Србије на уступљеним фотографијама.
Приредила: Ивана Јаношевић
 | A guest post by
|