КРОЗ ПУСТИЊУ И ПРАШУМУ, И ДАЛЕКЕ ПЛАНЕТЕ

Имао сам десет година.

Становали смо у улици Војводе Добрњца.

У истој згради становала је моја тетка, очева сестра од тетке, која је те године стан уступила даљој рођаци.

Рођака је радила у Политикином забавнику и поседовала је сва укоричена послератна издања овог часописа.

Свако поподне силазио сам сам до теткиног стана и изучавао томове који су лежали отворени на сточићу у гостинској соби.

Из дворишта је допирала граја мојих вршњака.

И ту сам се први пут озбиљно срео са стриповима.

У Забавнику су, осим епопеја чији је главни протагониста био Мики Маус, излазиле и илустроване авантуре Џонија Хазарда (пилота ЦИА, што је детаљ који је Забавник вешто изоставио у преводу), Флаш Гордон, Принц Валијант и Далека планета, данас познатији као Триганско царство.

У том животном раздобљу, разумљиво је да су ме највише заокупљала последња три.

С тим што последња два заправо нису ни били стрипови.

Нешто им је недостајало.

Недостајала им је динамика, што сам касније схватио.

Били су то, заправо, илустровани текстови.

Од којих сам Принца Валијанта наставио да сањам, а Далеку планету нисам. Тек касније ћу схватити и зашто.

Нешто касније, када се тетка вратила, а рођака иселила, и када сам завршио изучавање Забавника, нашао сам очево илустровано издање Гаргантуе и Пантагруела.

Француски тада нисам знао, али сам илустрације запамтио.

Зато што сам интензивно почео да сањам Француску ветрењача и двораца, чијим каналима пролазе малене барже које вуку огромни коњи.

Сањао сам градове са каменим кућама и трговима, обавезно по брдима у подножју замака.

Сањао сам, не знам зашто, и канцеларије јавних бележника.

Онда сам изненада почео да побољевам па сам неколико пута по два-три месеца провео по болницама, где су ми бабе доносиле литературу да прекратим време.

Литература је била потпуно непримерена дванаестогодишњаку, али сам захваљујући више пута ишчитаном Старом Завету и Шекспировим трагедијама стекао доживотну склоност ка епском и трагичном.

Ка крупним замасима.

Ка епским спектаклима.

Онда сам се вратио у школу.

Да надокнадим време изгубљено у ентеријеру, темељно сам ишчитао комплетну авантуристичку литературу из школске библиотеке.

Другим речима, сабрана дела Карла Маја и Жила Верна.

Целокупног Сјенкјевича, који ме је накратко вратио у време романтичних заноса које сам као дете доживео читајући Принца Валијанта.

И Ајванхоа, да бих схватио шта је вероватно инспирисало аутора овог полу-стрипа.

Онда сам у неком од музеја видео прве илуминиране рукописе.

Отац ми је купио каталог са репродукцијама њихових делова.

Изгубио се, као и илустровано издање Гаргантуе и Пантагруела, током селидби.

Волео сам да прелиставам овај каталог, а у сновима, у који су сада улазила сећања на Принца Валијанта, замишљао сам епопеју која повезује све ове повести.

Преко дана, замишљао сам да путујем по далеким и непознатим земљама.

Онда је дошло лето 1975.

Имао сам шеснаест година и провео сам то лето у Дамаску и Бејруту.

Бејрут је био подељен Зеленом линијом, од аеродрома до центра је шеснаест контролних пунктова разних милиција, али су плаже и даље радиле.

У Дамаску је, у поређењу с тим, за шеснаестогодишњака било досадно.

Дању је било педесет степени, ноћу испод двадесет.

Град је мирисао на јасмин.

Поред Бараде, на путу за Бејрут, био је низ ресторана с баштама, који су радили целу ноћ, и у којима се играо трбушни плес.

Одлазио сам свако јутро на базен са школским друговима из школе у коју сам ишао док нас нису евакуисали током Октобарског рата.

После евакуације сам школу наставио у Београду.

Сада сам лета проводио код оца у Дамаску.

На базен су сваког дана долазили и Исмаил и Ибрахим, синови представника туске авио-компаније с којима сам ишао у исти разред и са којима сам становао у истој улици. Долазио је и наш друг из разреда Хасан, Сиријац из Аргентине који је изгледао неколико година старији од нас.

Играли смо данима, како ми се сада чини, једну једину бесконачну партију шаха.

Повремено навратио би и Амар, син богатог палестинског грађевинског предузимача, који нас је забављао причама о својој федајинској обуци.

По повратку с базена, читао сам научнофантастичне књиге које сам купио у Бејруту дан пред пут.

И схватио зашто заправо нисам волео Далеку планету.

Зашто је нисам сањао.

Јер, све те механичке комбинације далеко прошлог и много пута виђеног, које се одигравају на фону звезданог неба нису биле ништа уверљивије од фото- тапета. Биле су то заправо, досадне и предвидљиве, на брзину склепане приче, које су могле да се догађају и у соби без прозора. Своју предвидљивост су покушавале да прикрију гомилањем произвољних детаља.

Уместо да на силу покушавам себе да уверим да могу да поверујем у свет Далеке планете у којем јунаци одевени у грчке тоге зрачним пиштољима лове диносаурусе, радије сам слушао психоделичну музику са пиратских издања плоча купаљених на Суку.

Онда нас је Хасан позвао да слушамо његовог ујака, који је из Кувајта дошао на недељу дана у посету породици у Дамаск.

Ујак је био хакавати, приповедач, који у ресторану, увече, пред публиком чита познате или мање познате приче.

Ресторан у којем је ујак наступао налазио се у крају негде иза Сука Хамидије, кроз који нас Хасан провео ради драмског ефекта.

Док је падао сумрак и радње се полако затварале, из сплета улица на дну Сука изашли смо на омањи трг.

Падала је ноћ. Ресторан је био осветљен, на средини подијума налазила се столица.

Ујак је, одевен у традиционалну ношњу, сео на столицу, наместио микрофон и кренуо да чита.

Слушао сам га, ношен таласима његовог гласа.

Видео сам реке и планине, пустињске ноћи, изгубљене градове, био сам истраживач далеке планете који на другој обали реке гледа напуштени град, јахао сам кроз степу гоњен потером татарске коњице, слушао сам завијање ветра кроз таласе трава Мато Гроса.

Сутрадан, на базену, препричао сам, током оне бесконачне партије шаха, своје утиске, и своје снове, Исмаилу и Ибрахиму.

Ни, они, као ни ја, осим основних фраза, нису знали арапски.

Али су обојица, као и ја, претходне ноћи сањали потпуно исти сан.

Мој сан.

Заједнички сан.

Сањали су оно што су доживели ношени таласима речи, ритмовима језика који нису говорили.

Прича и илустрације: Владан Матић