ТРАВКА ЗА СПАС

Димитрије Петковић, свима знан као Мита травар, крепки старац од седамдесет лета, држао је 1937. радњу у малој бараци на Бајлоновој пијаци. Носио је шешир са ширим ободом и подуге бркове. Раније је једно време радио и на Палилулској пијаци.

У његовој радњи, свуд около у корпама, старим кутијама, џаковима и по гредама стајале су травке. Било је ту свега: хајдучка трава жута и бела, липов лист, стискавац, пелин, кичица, очајница, кантарион, седеф, нана питома, коњски босиљак, навала, орахово лишће, шарпланински чај, бели слез, камиљтеј, корен коприве, вења, боквица, проминцла... А поред њих још и пасуљ, велики венци сувих црвених паприка, алева паприка, бибер, бундеве. У Митиној „апотеци“ није се продавало на грам, нити се за цене могло рећи да су као у правим апотекама. Продавао је само „готове препарате“. Траве је сакупљао преко лета или их куповао свеже, па их онда сам сушио, удешавао и чувао.

Док му је жена још била жива, посао је ишао боље. Она је, ваљда, знала и неке друге тајне или их бар радије одавала својим муштеријама. Додуше, она се и више бавила око трава. Београђанке су често долазиле код ње тражећи савете а она им препоручивала своје траве. Појашњавала би им и поступак како са њима, чак и које „чаробне“ речи треба да изговарају, јер свака травка има нешто своје. А и умела је, брате, с народом, са женама посебно. Још увек се тада употреба народних лекова доводила у везу са вером, ништа мање и мађијама, а чак и са натприродним силама. Али, чика Мита као да је раскрстио с тим.

-       Зна се, све се зна, све мора да се зна, али ја продајем ово што видите, а то свако зна шта је. И свако тражи што му треба. На избор.

Овакав посао је, изгледа, утицао да травари постану прави шерети.

Временом су се извесне тајне њима знане показивале као непотребне или погрешне, а поједине травке и специјалитети излазили из употребе. Ипак, памтило се каква им је лековитост придавана. Тако рецимо, чика Мита не продаје више зрна за нероткиње, мада зна за њих. И смешкајући се каже:

-       Колико зрна узме, толико ће деце имати.

И народ је куповао.

-       Свако зна шта му треба, па то и тражи. Мора да се зна за шта је шта, ја ништа не препоручујем. Ја сам трвовац, нисам доктор.

У Београду је и пре Мите било травара, који су ту лако проналазили клијентелу. Њима се веровало, а о делотворности лекарија које су справљали обично се сазнавало из искустава оних који су их користили.

У новембру 1906. у Београд је допутовао чувени испитивач лековитих трава Живојин С. Николић, Неготинац. Поседовао је чак и дозволу Министарства Народне привреде, добијену 17.12.1904. За своје лековите траве одликован је златном медаљом 1. реда на Париској изложби, дипломом у Лијежу, Златном медаљом у Букурешту још 1894, у Бечу 1895, у Софији 1899, у Врању 1892, Пожеги 1893. Многе захвалнице, написмено му достављене, нису се могле ни пребројати. Донео се те 1906. у Београд више од три хиљаде лековитих трава, а главно стовариште му беше у Младеновцу. Имао је траве које су помагале код јектике (коју су „рецепташи“ звали туберкулоза), шуљева, падавице, реуматизма, живих рана, згрчених жила, запаљења мошница, опадања косе, уједа од змија и од бесног пса, и многе, многе друге. За нероткиње је давао и гаранцију, па су плаћале ако роде, а ако не роде враћао је капару од 16 динара. Радницима је одобравао попуст, те су плаћали упола цене. Заинтересовани су га могли наћи у кафани „Руска круна“. А онда је одлуком Кварта дорћолског у мају 1909. кажњен затвором, али се тад налазио у бекству, те је био тражен и преко новина према опису: Живојин је стар 35 година, малог раста, црномањаст, брија се, у сељачком је оделу. Новембра 1917. опет је био на Великој пијаци понедељком, уторком и средом и продавао своје лековите траве противу свих болести. Речи захвалних корисника, посебно оних које је спасао „господске болести“ биле су му одлична реклама која је 1925. и у новине доспела:

Време, 9. фебруар 1925.

А исте године су за њим биле расписане две потернице због неких превара, једна из шабачког, друга из митровачког првостепеног суда, па га је  новосадска полиција ухапсила. Све то ни најмање није пореметило реноме који је имао.

На Зеленом венцу је баба Јованка Поповић продавала траве, лечила и исцељивала. Била је прави свезнајући, свемогући и свелечећи дух престонице. Кувала је своје траве да се све пушило, све певајући, у Дубљанској улици 164. Продавала је и по кућама, али никако на отплату. Посао јој је ишао одлично. Девојке су тражиле траве да момци за њима полуде, удовице да се допадну, бабе да нађу мира, а момци да освајају донжуански.

Критиковање и пребацивања да се бави бајањем ич није фермала. Свакоме би у исти мах у брк скресала:

-       Ако ти је криво, а ти ме тужи! Шта ми можеш! Ја радим ко и свако други. Радим и зарађујем. Шта мељеш, џуџо? Чик да ти нађеш 1000 трава за све болести! Запео ко воденица, а глава му ко у чиоде. Глеј си своја посла!

У свом послу је била прави махер. Сваку је травку знала по мирису или изгледу, по величини или поднебљу где расте. Била је главни лиферант и Жики травару, који још је за траварско знање скидао капу.

Београд јест био велико тржиште, али није био једина варош у којој су травари развијали свој уносан посао. Готово да није било мањег или већег места ил паланке које није имало неког свог познаваоца лековитих травки. За Раку из Вељег Поља, чича Николу Михаиловића из Битоља и Пауна из Хомоља, као добре зналце тајни трава, чуло се надалеко иако нису давали на рекламу. Свима приступачни и срдачни, знали су да им народ увек с неком муком долази, па за муку пребирали да нађу травку спаса.

Аутор: Ивана Јаношевић