ЕВГЕНИЈА САМОНОВА

ЗАБОРАВЉЕНА АЛИСА У ЗЕМЉИ ЧУДА

Прошло је више од сто година од првог таласа избеглица са простора Русије, а још увек је актуелно проучавање доприноса придошлих интелектуалаца, инжињера, архитеката и уметника. Утицај аутора руског порекла који су се бавили стрипом детаљније је истражен од утицаја илустратора, па ево једног мог скромног и још увек недовољно детаљног истраживања живота и дела једне од мени најдражих илустратора тог времена.

Евгенија Петровна Самонова рођена је 1. јуна 1903. године. Отац јој је био Петар Александрович Самонов (1863–после 1944), руски официр и вајар, а мајка Олга Михајловна Самонова рођ. Колобова (око 1872-1941).

Петар Самонов je рођен у Стерлитамаку, у Уфимској губернији, у дворјанској породици.

После завршетка гимназије, од 1884. године самостално се занима за вајарство и посећује вајарске радионице. Године 1885. боравио је у Паризу, где је обилазио и проучавао вајарска дела. У периоду од 1886. до 1887. године похађао је вајарски одсек Царске академије уметности, као слушалац.

У војску је ступио маја 1889. године. Највећи део војне службе провео је у Јелисаветграду (данашњи Копривницки у Украјини). Септембра 1908. године пензионисан је у звању потпуковника.

Тада се преселио у Санкт-Петербург и почео да се активно бави вајарством. Године 1910. победио је на конкурсу за пројекат споменика генералу Михаилу Скобељеву у Москви, који је касније постављен на Тверском тргу, након чега је трг одмах преименован у Скобељевски трг. Споменик је ново руско руководство после Октобарске револуције убрзо срушило.

Године 1914. години постављен је на Николском тргу у Кијеву његов споменик Искри и Кочубеју, али и тај споменик је срушен 1917. године.

Самонов је аутор и низа вајарских жанровских композиција, бронзаних статуета и камерних вајарских дела на тему руске војске. Његова најпознатија дела су: Козак царске гарде Атаманског пука на почетку царевања Александра III“ и „Козак пуши лулу“, која данас чине део колекције Третјаковске галерије у Москви. Оба ова дела изливена су у бронзи у фабрици К. Ф. Верфела крајем XIX века. Основао је пуковски музеј и учествовао у уметничком обликовању пуковских свечаности. Аутор је важне скулптуре кнеза Михаила Николајевича 1914.

Током Грађанског рата, Самонов је ратовао на страни белогардејаца. Након пораза, евакуисан је из Новоросијска у марту 1920. године.

Живео је у емиграцији у Југославији, вероватно прво на територији Војводине, док је касније стигао у Београд, где је остао до смрти, мењајући адресе. Насупрот досадашњим сазнањима, која његову смрт стављају у тридесете године прошлог века, на бази података из картотеке Историјског архива Београда, животни пут вероватно је окончао у Руском дому за старце и старице, после 1944. године.

На уметничком плану, у Југославији је у 1923. години организовао је самосталну изложбу у Вршцу.

Године 1924. учествовао је на групној изложби руских уметника на Београдском универзитету, представљајући у вајарску групу „Напад козака“.

Октобра 1926. године године на уласку у градски парк у Вршцу постављен је споменик са бронзаном бистом Светозара Милетића, рад Петра Самонова.

Са пуковником М. С. Стаховим насликао је иконе за руску кућну цркву св. Јована Златоустог у Вршцу.

Године 1928. постао је члан Друштва руских уметника у Југославији. Учествовао је и у другим изложбама руске уметности у Београду.

О раном животном путу његове ћерке, Евгеније Самонове, највише сазнајемо из чланака у дневним новинама који су објављени поводом њене самосталне изложбе графичких цртежа и илустрација у Уметничком павиљону „Цвијете Зузорић“ децембра 1930. године.

У њима се наводи да је она била ученица Јегора Нарбута, професора Кијевске уметничке академије, а да је касније студирала у одељењу за графичаре – илустраторе Академије Жилијен у Паризу.

Јегор Нарбут је постао је професор на Кијевској уметничкој академији септембра 1917.  године, а умро је 23. маја 1920. у Кијеву од тифуса. Мали избор његових илустрација показују очигледан утицај који је имао на њен стил.

Први радови Евгеније Самонове везују се за Издавачку књижару „Освит“, руске емиграције, која се налазила преко пута „Руског цара“ 1922. године, на адреси Обилићев венац 36. Те године израдила је корицу за Одабране приповетке Аркадија Аверченка.

Урадила је и рекламу за ову књижару која је објављена у дневним новинама Време 6. јануара 1923. године:

У мом поседу је и оригинал рекламне илустрације за продавницу тепиха  Јосиф Јаролимек и синови, вероватно из тог времена:

Године 1922. урадила је илустрације и за издавачку кућу Време, где је илустровала књигу Бура Чарлса Лама, а следеће, 1923. године, у тој истој издавачкој кући објављено је њено најважније остварење, илустрације за књигу Алиса у чаробној земљи Луиса Керола, у преводу Станислава Винавера.

У књизи су објављене три илустрације у боји,

као и већи број прелепих црно-белих илустрација, од којих неке приказујемо:

Eво и пар илустрација за роман Олесја А. Куприна.

Ране радове Евгенија Самонова потписује са „Е. Г. С.“, јер је у то време била удата за Игора Николајевича Гаганидзеа (1896-1986).

Игор Гаганидзе је био потомак племићке породице, рођен у Каменец Подолску у Русији (данас на територији Украјине). Са осамнаест година ступио је у војску августа 1914. године. 1916. године био је одликован за храброст.  Уписао се у Гачинску авијацијску школу 1917. године, али је није завршио.

У београдској пријави стана (најранија адреса је из 1930. године) стоји да је разведен, а као занимање је наведено: цртач. Емигрирао је са мајком Маријом Ивановном Гаганидзе (рођ. Попова) (1863-1958) у САД крајем 1933. године, а као занимање у имиграционом листу стоји: келнер.

Очигледно се Евегенија удала за Игора Гаганидзеа пре 1922. године, али брак је трајао вероватно само неколико година, јер се већ 1925. године као илустратор књиге Хектора Малоа Без породице наводи као Е. Самонова.

Након развода са Игором Гаганидзеом, Евгенија Самонова се удала за српског официра Андрића, јер се већ у мају 1928. године на изложби руских уметника у Дому официра наводи као г-ђа Андрић-Самонова.

На Великој изложби руске уметности отвореној 9. марта 1930. године у Павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду била је заступљена са два рада: Агирски гост (Sola Beatitudo) и Хиљаду и једна ноћ (Лампа Аладина). У каталогу изложбе била је потписана као Јевгенија Андрић-Сомонова.

У тексту у Политици потписаном са „С. С.“ (можда: др. Станоја Станојевић) поводом претходно наведене самосталне изложбе у Павиљону „Цвијета Зузорић“ децембра 1930. године каже се: „У малом одељењу Уметничког Павиљона изложила је гђа Андрић тридесет и четири илустрације које је највећим делом радила у боји.

Код нас се међу уметницима није још појавила жеља за овом врстом илустрације, те смо имали прилике да видимо сличан труд само на прошлогодишњој изложби руске уметности. Тако је, наравно, било заступљено неколико мајстора из старе групе „Мир искуства“, те би и ова мала изложба могла само у толико да се доведе у везу са њима, уколико је слична по роду.

Изложба г-ђе Самонове-Андрић не доноси никакву оригиналну врсту илустрације. Она доноси нешто што је већ виђено, али се мора признати ванредно стрпљење, прецизност у раду и добар укус иако мало застарео. Оно што највише лежи г-ђи Андрић свакако су илустрације за бајке и то у дечијим издањима где њена женскост много доприноси да се приближи дечјој машти. У овом случају рађене илустрације одражавају ову изложбу, те би било најбоље, када би се г-ђа Самонова-Андрић у будуће задржала у том оквиру. Графички цртежи не чине никакав нарочити утисак.“

Године 1930. група у Београду је почела са радом група К.Р.У.Г. (акроним речи: Кисть, Резец, Уголь, Готовальня). Група је формирана од стране уметника и архитеката који су претходно били чланови Руског уметничког друштва. Првобитно су у саставу групе били: А. Биковски, А. Вербицки, В. Жедрински, В. Загородњук, Л. Ковалевскаја-Рик, В. Лукомски, А. Папков, В. Предојевич и И. Рик. У овом саставу, група је одржала две изложбе у априлу 1930. и марту 1931. Касније су им се придружили: Е. Андрић-Самонова, В. Баумгартен, А. Биценко, Бризворнов (?), Е. Варун-Секрет, Н. Исајев, С. Ф. Колесников, С. Кучински, О. Колба-Селецкаја, Б. Пастухов, П. Фроман. Изложбе ове групе наставиле су се до 1938. године.

Драган Алексић у чланку за дневне новине Време 17. јуна 1933. године,  поводом изложбе у Руском дому коју је организовало Руско уметничког друштво, каже: „Гђа Самонова-Андрић изложила је успеле своје илустрације, које смо већ раније видели на њеној самосталној изложби.“

Након ове изложбе радови Евгеније Самонове нису се појављивали на изложбама руских уметника које су приређиване у Београду све до априла 1939. године када је  у Руском дому Цара Николе II отворена друга периодична изложба руских уметника који живе у емиграцији. Било је изложено преко 250 радова руских уметника који живе у Енглеској, Француској, Италији, Пољској, Данској, Летонији, Литванији, Естонији и, наравно, Југославији. Међу заступљеним уметницима била је и Е. Самонова-Андрић.

О даљој судбини Евгеније Самонове сазнајемо превасходно из текстова руског историчара Игора Петрова, који је истражујући живот њеног следећег партнера, новинара и пропагандиста Мелентија Зикова (руског Јеврејина који је рођен као Емил Израилович Јархо), пронашао документе који говоре о њеном животу у Берлину, почев од 1942. године.

По његовим подацима, она је била запослена у немачкој пропагандној институцији Вињета у Берлину од 20. априла 1942, што се донекле поклапа са подацима из Историјског архива Београда, у којима је 15. јуна 1942. године пријављена са станом у Палмотићевој 9 (као неудата), а већ 17. јуна 1942. је одјављена,  са напоменом да одлази у Немачку. Занимљиво је да је њен отац кратко време 1930. године био пријављен на тој адреси, а као станодавац се води извесни Владимир Андрић!

У Берлину је живела са поменутим Мелентијем Зиковим, све док га Немци нису одвели и вероватно ликвидирали јуна 1944. године.

Игор Петров наводи да је у једном интервјуу који су по завршетку Другог светског рата вршени на Харварду са емигрантима који су у то време боравили у Берлину, један неименовани испитаник рекао: „Спријатељили смо се са женом Зикова - Евгенијом Петровном, белом емигранткињом, ћерком руског вајара Самонова. И сама је била уметница, била је привлачна и драга, али склона хистерији и волела је да попије. Постала је хистерична након нестанка мужа. Очигледно, [Зиков] је био човек јаког карактера, његово право име било је Голдберг (рекла је да није био Јевреј). Раније је била удата за српског официра. Зикова је сматрала генијем. Касније су је одвели [у оригиналу: "She was taken away"] и признала је да је била агент Недића за време Власова. Обраћала се Власову са "ти".“  

Врло је мало вероватно да ћемо моћи истражити шта се догодило те 1944. године у Берлину и каква је била њена даља судбина. Вероватно у београдским архивима леже подаци о њеном животу између два рата и ко је био њен муж – српски официр Андрић, али то може бити предмет неког следећег истраживања.

Аутор: Миодраг Миловановић