Путници лудог трамваја
Стара али крупна и још јака жена је, угуравајући се у трамвај, очепила младу, дотерану и такође снажну жену која је планула као луч, бензин, дрвце шибице и - као да је само то чекала да искали све што јој се накупило - опалила старици шамар. Ова је изненађена, уплашена, у шоку, почела убрзано да трепће и још није узела ваздух да изговори било шта када је добила још један па још један шамар. Млада жена ју је, са све више страсти, својски тукла притом вриштећи као да она добија батине.
Путници овог лудог трамваја (обичног, свакодневног) сцену су посматрали мирно, готово незаинтересовано, у почетку. Вриштање младе жене, зачудо, међу путницима није изазивало непријатна осећања, већ напротив, осећање неког олакшања, као да и они вриште. То је био неки универзални крик који је изражавао све, самим тим што је био неартикулисан. Иако је вриштала жена која напада, то је био и звук бола, отпора, сулуде акције, звук прећутаних понижења, прогутаних увреда, наталожене муке, големе немоћи, изгубљеног разума – крик праисторијске животиње.
Стара жена је младу ухватила за косу и ћутке је чупала. Путници су то и даље посматрали не мешајући се.
Трамвај је, међутим, стао. Отуда, са предње платформе изашла је жена која је возила. Путници су се тек тада ускомешали. Због чега смо стали? Чекамо пoлицију, објаснила је жена у униформи ГСП-а.
Путнике је одговор сасвим уздрмао. Осетили су се непосредно и лично угроженима, јер је свако ишао неким важним послом, ћутке подносећи гужву у нади да застој ипак неће дуго трајати, бар не дуже него што је неопходно. Сада је то доведено у питање. Иза овог, већ су се наређала три трамваја чекајући да се покрене први.
Жива маса у металној направи на шинама је прокључала. Две завађене жене су се смириле, унезверено гледајући шта су изазвале. Као да су се пренуле из транса и почеле да схватају да се приближава неко велико зло, на таласима људских глава и тела. На њих више није обраћана пажња. Маса се усредсредила на жену возача, односно на чињеницу да је возач жена. Самим тим што је жена као дан је јасно да није за посао возача трамваја. Само жена је у стању да заустави возило и чека полицију. Да је мушкарац, избацио би оне две посвађане, или на тучу не би ни обратио пажњу. Ја поступам по пропису! – викала је жена у униформи ГСП-а крећући се уназад, полако, застрашена десетинама ужагрених очију упртих у њу, десетинама искежених вилица, уста која изговарају и бљују увреде, псовке и гнев.
Жива бића у трамвају, доскора повучена у себе, замишљена, појединачна, претворила су се у једно, многоглаво, многооко, са стотинама руку, хиљадама ноктију, милионом зуба. Таквог бића нема ни у једној митологији. Оно се јавља само у стварности, кад неког треба линчовати и кад је тај неко невин. Огромно и страшно биће у кошуљи од лима, на металним точковима постигло је запањујући ниво јединства и отуда, зрачило је застрашујућом снагом.
Само тренутак раније то су били појединци који су се разликовали полно, национално, политички, по боји коже, одећи, изгледу, друштвеном статусу, занимању и сијасет других особености, да би се, када је возило стало, под високом температуром претворили у амалгам који узрочника муке (свеукупне, огромне и недоречене) усредсређује у једну тачку – у жену насупрот њих, која узмиче. А најострашћенији део тог узалудно моћног бића су, могло се запазити, биле баш жене, илити бивше жене појединци.
Полицајац с беретком нахереном на једну страну тражио је да се јаве добровољци, сведоци туче две жене. Сведоци су се углас оглашавали из трамваја али нико није хтео да изађе и приложи личну карту. Нико није хтео да изгуби тешко стечено место у возилу.
У међувремену, нанизана су још три трамваја, па их је било укупно шест, један иза другог.
Полицајац с беретком је дигао руке и псујући отишао. Жена возач трамваја је нестала и уместо ње за управљач је сео мушкарац, један од путника, мало припит. Трамвај је кренуо. Путници су били одушевљени као да се десило нешто лепо. Викали су: Браво мајсторе! Две жене које су се потукле заборављене су. Атмосфера одушевљеног популизма је узимала маха. Мајстореееее, стани овде - викали су неки путници и он је зауставио. Није то била станица али он је стао. Они који су викали, сишли су. То је осоколило остале, или бар, бучни део преосталих путника. Не заустављај ту, продужи! - викали су када се приближавала следећа станица. И мајстор је послушао. Прошишали су станицу. Они који је ту требало да сиђу сматрали су да је паметније да ћуте, а пролет поред станице букаџије су пропратиле ликујући циком, као деца, иако није звучало безазлено. Трамвај је сада био у рукама тврдог језгра бучних путника, остали нису изражавали противљење, и изгледало је да је све у најбољем реду, боље и занимљивије него што је до тада било. Возило је коначно било у рукама народа, са возачем који слуша њихов глас, заправо глас најгрлатијих који, уосталом, сумње нема, изражавају вољу већине која, опет, то ћутањем потврђује. Трамвај се захуктао и наставио пут у непознато, иако рула по шинама.
Сишавши на првом стајалишту, гледао сам за њим, а и данас, ево, као да сам још у њему, метафори од гвожђа или сапунице. Што ми се више удаљавао, то сам више почињао да схватам.
Али онда је наишао други трамвај и престао сам да мислим.
Аутор: Слободан Стојићевић
 | A guest post by
|