Тамнавска депресија је алувијална депресија изчезлог Панонског мора у сливу реке Колубаре која се код Обреновца (некада Цвајбрикен и Палеж) са десне стране улива у Саву. Ради се о кориту и приобаљу данас делимично исчезле реке Тамнаве, формиране од потока негде у побрђу око Уба, која је, примајући у себе речице Очагу, Трстеницу, Кардешицу, Гребачу, Купинац, одводила воде из мочварне делте даље у Колубару, Саву и Дунав.
Свако би рекао да је Тамнавска депресија географски појам. Тако сам и ја мислио све док нисам, једне децембарске ноћи у купеу друге класе воза из Прага преко Комарома и Келебије за Београд, Софију и Истамбул, упознао Часлава Брамборку. Враћао сам се кући утучен, без динара, после неколико непроспаваних ноћи, у којима сам као фантом у магли, бесциљно базао саблазно пустим прашким улицама, варећи чињеницу да нећу моћи да остварим сан о студијама филма на Карловом универзитету.
У торби сам поред прљавог веша имао роман “Р.У.Р.” Карела Чапека, пар дисидентских писама које је требало послати даље чим стигнем, неколико паклица најгорих цигарета “Спорт” укуса сапунице, пакованих у распадајући натрон папир и теглицу кавијара купљену, бог те пита зашто, од последњих папирних новчаница, у луксузној радњи за странце на Вацлавским Наместима. Сендвич од ‘Чешке саламе’ и киселог хлеба се расуо из масног папира, тако да је торба и споља мирисала на ‘не дао бог да пробате подригушу’.
Нашао сам празан купе без грејања у коме је једва трептала чкиљава неонка на издисају, пуна мртвих буба, и завалио се у нади да ћу се смрзнути у сну и избавити из несносног јада. Но када је воз склизнуо из станице и почео да клапара, у џепу напипах чачкалицу, па уместо да је поломим, завукох руку у торбу, отворих теглицу и почех да убадам крупна црна зрнца рибље икре, као да играм пар непар. Укус кавијара ми није пријао, био је бајат, али ми је неко тмурно задовољство представљало да мека зрнца стиснем зубима све док не прсну. Замишљао сам дуго какве би, и колико велике, биле древне моруне, тестерастих леђа и носева, да зла коб није учинила да заврше у овој пресољеној теглици. Ронио сам за њима по мутним водама Ђердапа и Казана слутећи нагон који их гони да пливају узводно ка мочварама и плитким топлим мрестилиштима.
Исцрпљен и готово у бунилу, обузет сомнабулним визијама, нисам ни приметио да је у купе ушао и сместио се човечуљак, риђокос, у смешној карираној пелерини. Не бих га ни запазио да се није накашљао, да ми стави до знања да је присутан:
“Kakva zgoda, putovati sa intiligentnim mladim saputnikom u pustom vozu kroz dugu noć.”
Помислих да је дух па не подигох поглед, али он свеједно настави.
“Kakva zgoda, putovati sa intiligentnim mladim saputnikom u pustom vozu kroz dugu noć.”
Одмахнух главом, а он скиде смешну платнену капу са псећим ушима, ушмркну мало бурмута и понуди ми кутијицу од алпаке. Одбих, али ипак снажно кинух пошто се из отворене бурмутице ширио јак мирис који је већ на поглед штипао ноздрве.
„Mate tam krasnu holku?“
Трудио се и даље Брамборка. Ја одмахнух главом спреман да променим купе. Човечуљак поче да вади из торбе мали шпиритусни примус на расклапање и прибор за кување супе из коцке, па и испред мене стави алуминијумско лонче са смешном дршком. Док се сагињао он примети моју књигу преврнуту на леђа и протрља руке бранећи се од студени коју је клапарајућа тама пуштала да нам се увлачи у коштану срж.
„Vidim že ten mlady pan čte Kafku?“
Настави Бранборка фамилијарно, жељан било каквог разговора у туробној ноћи без краја. Одмахнух мрзовољно главом:
„Не то је Карел Чапек.“
Брамборка само што не ускликну од радости када је вода на примусу прокључа, па раствори коцку и спусти је у лонче да се отопи. Пажљиво је пратио колико разумем чешки.
„Fantasticky spisovatel Velky vizionar. Mladi uglavnom čitaju Kafku, podnose lakše u njegovom mraku sopstveni temny každodenni život, a ja znate poradu miluji Hašeka, taj vitalni češki narodni homor, jednostavan i lekovit. Ne nadarmo je komedie kralovnu všeh umeni!“
Вештачка супа је била готова и он ми у руке тутну топло лонче које је ми неком далеком надом заграја шаке, а после пар гутљаја и желудац изгуби жестину. Више у знак захвалности него што ме је занимало, упитах:
„А Кундера, шта мислите о Кундери?“
„On je veliki erudita, pisac izuzetnog humora. Čas ukaže. Ipak uveren sam da jedino humor oslobođen cinizma ostaje za sva vremena.“
„Слушао сам неколико његових јутарњих предавања. Фасцинантан је.“ - побуних се.
„Аno že, pol Prahe dolazi na njih, kao na molitvu. On Vam je kao neka vrsta ventila na Papenovom loncu. Da takvih ventila nema, odavno bi eksplodiralo. Neki ventil smanji pritisak, ali se desi i da zaglavi, pa hrnec eksplodira. Znate šta je meni tu najsmešnije? To što oni amfiteatar počnu da greju tek pošto on završi.”
Присетих се начичкане публике у избледелим громби капутима са промољченим кашмирским шаловима како, несвесно цупка у месту док са осмехом слуша надахнуто предавање, а из уста им при издисају избија пара као да су на клизалишту, па упитах риђег човечуљка:
„Они?“
„Ano, že oni. To su isti Oni, Kafkini. Jsou tam vžday. On ih je samo efektno dočarao.“
Рече Брамборка помирљиво као да говори о најобичнијим стварима па из торбе извади једну малену књигу педантно увијену у новину.
„I da nestanu sve druge knjige na svetu meni bi i dalje bio dovoljan Rable. Čitate li francuski?“
Оборих главу мало постиђен, а он ми ипак тутну књижицу у руке.
„Pripovesti o Gargantui i Pantagruelu znate?“
„Телема. Наравно, али сам читао само у преводу.“
„Tek je na francuskom izvanredno. Udela bys dobre kdeybis se ten neobyčejni jazyk naučil. I ja sam ga kasno naučio, za vreme okupacije bio sam sa jednim francuzom na prinudnom radu na farmi vučjaka u logoru Fridrihshafen. Jsme tam uklidili psi sračku. Da nije bilo humora, ubio bih se kao i moj učitelj francuskog. Ja sam se, znate, sprijateljio sa kerovima i dok su ih oni trenirali zlu, ja sam ih naučio da se poređaju kao u horu i da zavijaju melodično dok ja pevušim, onu Švejkovu himnu ’Hovno sračka, to je naša značka…’ A vi putujete za Sofiju sigurno.“
“Не кући, за Београд.“
„O divno, Belehradski hlapec“ - волео је те рустичне фразе.
„Нисам Белехратски, родио сам се у једном оближњем градићу, на ушћу две реке у Саву и живео којекуда.“
“Nije li to Cvajbriken nekom zgodom?“
Сетих се жуте завичајне књиге ’Обреновац и околина’.
„Откуд знате. Тако су га Хабзбурговци звали у своје доба, звао се и Палеж, али већ дуго носи име по презимену једне до српских династија“ – одговорих готово пркосно.
„Tam mate krasne lazni. Kakšna zgoda!“ – горутљиво је настављао Брамборка покушавајући да трљањем загреје хладне руке.
„Да, да, постоји нека бања“ – сећајући се да сам као дете увек када би се кувао пасуљ морао са бањске чесме да у плетеном балону доносим воду која је мирисала на покварена јаја. Пасуљ куван у њој је био укусан и мекан као ни један други, а остатком воде би ми прали косу па би, када се осуши, била мека и златна.
"Povím vám dobrý, poučný příběh, který poznamenal mou lékařskou kariéru."
И старчић ушмркну још мало бурмута, озарено гледајући увис срећан што му се указала прилика да се у мислима врати у младост:
"Byl jsem mladý lékař v Marianshych laznich, nádherné místo, měli byste ho navštívit." Skvělá práce, skvělé léto. Krásné dívky. Právě mě pohltilo studium hroznové terapie. Můj mentor měl tušení, že vyzrálá vůně Hamburku a Afusali ulevuje dámám středního věku. Na tomto základu jsem se věnoval tvorbě nejkrásnějšího programu Lazen. Pak k nám do sanatoria přijde pohledný chlap přesně ve vašem věku. Jmenoval se Gideon. Vystudoval Polytechnickou fakultu Univerzity Karlovy. Jeho matka byla Češka a jeho otec byl mocným šéfem bělehradské policie. V té době bylo spojení mezi Prahou a Bělehradem velmi těsné, takže mnoho Čechů pracovalo v Jugoslávii na industrializaci a kytice českých dam našly škody na vašem hlavním městě. Sokolské hnutí, panslavismus, moderna, zednářská bratrstva, architektura, železnice, pivovarnictví, to vše nás dalo dohromady.“
Брамборка ме из шарене плехане кутије понуди киселим бомбонама налик на крупне малине, те поче да приставља јутарњу кафу. Та вијетнамска кафа буђавог мириса, која се у то доба једина могла наћи у Чешкој, била је киселија и од твдих бомбона и гарантовано је бар мало допринела слому комунизма. Настављао је с једнаким жаром:
„Јакколи то бyло красне Гидеон се стале вице пропадал до депресе. Отац му је био строг и крут, тамо негде из вашег краја, од Тамнаве, а мати, сентиментална Бохемка, па је он имао оборучни прирозеност душе, бујан, мек а нервозан. Нећу да кажем да није био розмазленy, као и свако дете из богате куће, али је био лепо васпитан. Са доста новца „в Празе“ се распојасао, заљубио се у лепотицу лаког морала Еуфразину и баталио факултет. Та свудна жена уж мела за себоу велке скандалy. Двојица су се због ње претходно убила. Држала је Гидеона на седмом небу све док му отац није дочуо и оставио га без новаца, а њу преко својих веза протерао из златног Прага. На брзину су је удали за неког фотографа из Шумпека, који је у прећуту са полицијом правио оне голишаве слике за војничка огледалца. Средили су јој да мужу у послу буде ортак пул на пул.“
„Ačkoli po něm mnoho dam v lázních vzdychalo, Gideon byl čím dál apatičtější a vyhublejší. Tváře vpadlé dovnitř, nos protáhlý. Odmítal jídlo a spánek mu do očí nepřišel. Zíral tupě do noci z balkonu svého pokoje až do svítání. Meli je podezřelá z atypické tuberkulózy. Celé dny seděl se starou židovskou ženou, která přišla léčit dnu a která mu otevřela tarot. Vezměte si černé karty. Euphrasia z ničeho nic. Umíral před mýma očima. Osobní lékař té paní mi nakonec řekl: Pane Bramborko, co tam děláte? Mladý muž by se měl koupat v minerální vodě v kraji, odkud pochází, a natírat si krk léčivou koupelí.“
„A tak jesme vyrazili ve vrnjvi, Soko baden, Koviljacha a nakonec ve Znjeibrikenu. Jak daleo je to z Rathaus ve Vidine do Baden, tak daleko je to od Stareho belehradskeho dvora k laznim Obrenovac, vlakem nebo parnikem. Fantazijni koupel. Iz hotela Antonović kočijaš nas je každy den jezdil s dvokolkam podel Kolubary a Tamnavu k ribniku, jmenovala se je pametuji se presne Stonobara. Že bahno melo mimoradne lečive vlasnosti.“
Како се удубљивао у причу Брамборка је све више убрзавао и прелазио на Чешки тако да сам једва могао да га пратим:
„И шта је онда било са Гидеоном? Да ли му је то блато помогло?“ – упитах.
„Jo, spravne. Hodne. Vodio sam precizan dnevnik, upisivao sve promene, napretke i padove, merio pacijentu uredno pritisak, unosio dijetetske podatke i opis tretmana. U početku ga je banjska voda iscrpljivala, ali sam u selu pronašao jednu jaku, mladu udovicu, ona ga je mazala lekovitim muljem i masirala po mojim uputstvima. Gideonova zgrčena leđa su pod njenim rukama počela da se opuštaju i ispravljaju. Počeo je da jede voće. Najviše dinje. Ruke su joj klizile niz mladićevo telo. Prepoznavala je svaku tetivu i napeti mišić na njemu i premazivala ih tankim slojem blata sve dok se mulj ne osuši i skoro pobeli. Posle par nedelja, kada se oslobodila stida, udovica bi i zapevala. Imala je zanosan baršunast glas. I Gideon je polako počeo da se smeje.“
И Брамборка устаде и тихо запева док се воз клатио кроз тмину:
„U tišini Rajko peva, u ruci mu maramica bela…“
Када је завршио наклони ми се као да сам сва публика Бечке опере заједно, а у оку му засија суза, и ја схватих да сам заволео тог шашавог старца, па га придржах да не падне, пошто је воз почео да кочи пред Келебијом. Неко време је ћутао а онда, још ситнији него што је био, настави:
„Objavio sam obiman rad o svojim nalazima u ’Ale deutschen Phisijatriebilten’ pod nazivom ’Tamnavska depresija“…
„И како је то прошло? Јесте ли побрали успех?“ – упитах исхитрено.
„Nikako. Opravdu velemi Špatne. Umalo mi nisu oduzeli zvanje lekara. Silni su se okomili na mene. Diletant. Senzacionalista. Nadrilekar, dok su neki od najgorih kritičara, svoje pacijente lečili šarenim sijalicama i živinom sodom. Optuživali su me čak i da sam srpski špijun. Probao sam i privatnu praksu u Karlovim Varima, ali ni to nije išlo. Onda sam čudom uspeo da dobijem početni kurs psihoanalize kod velikog Gustava Adlera i na kraju, lubaznošću i vezama Gideonovog oca postao štabski lekar, u jednom gernizonu na jugu Srbije.”
Хтедох да му умањим тугу мењајући тему, али и ту заказах:
„А Гидеон, шта је било са њим?“
„Онако леп, био је резервни подофицир u Краљевој гарди. Када је избио рат интернирали су га у Нежидер и тамо је умро од исцрпљености и упаљења плућа. А ја сам ето и рат преживео чистећи псећа говна у логору Фридрисхафен. Бугари су ми, док сам тамновао стрељали женицу, и сада сам кренуо у Старо Нагоричане да се последњи пут од ње опростим. Не верим же буду мит силу подникнот јеште једноу так длоухоу цесту.“
И тако ми сулуди старчић још једном узе срце. На растанку ми је поклонио ону металну кутију са киселим бомбонама и док ми је стискао руку понављао:
„A nezapomeň, že když tě hodně bolí duše, nebo tě ve stáří bolí záda, tak si to bahno ze Stonobary rozmázni, jen dej pozor, aby ta vrstva byla tenká, není dobré, když je toho hodně vlhkost..."
Priča je sažeti roman, govorio je Borhes.