Adgrljbmf
Urlik koji degeneriše kroz krkljaj, grcaj, brektaj, u funkciju infarkta
„Nadreala kume“! Jer tada još uvek nismo bili braća, kao danas, nego smo svi bili kumovi. ’Nadreala’, naravno, potiče od nadrealizma, ali se ne svodi na njega.
Štagod da nije bilo ’nadreala’ teško da je uopšte bilo vredno pažnje. Sličan opseg značenja je kasnije imala reč ’lu-di-lo’. Nemojte da ovo povezujete sa mentalnom bolešću jer je izraz često označavao nešto krajne pozitivno. Nama je, naravno, delovalo interesantno sve što je normalnima izgledalo ludo. A od onoga što je njima bilo interesantno mi smo većinom bili ’u zentu’ – da sad ne objašnjavam i ovaj termin….
Sve je to bilo tokom sedamdesetih, u svetu koji se, barem na Banovom brdu, delio na one koje smo nazivali „sindikalcima“ i nas koje su oni nazivali „hipicima“. Mada je to već bilo post-hipi doba a ono što je ’nas’ medjusobno povezivalo je čak manje bila sama hipi-kultura koliko sklonost ka apsurdnom i crnom humoru, odnegovana na tradiciji Monti Pajtona, Alana Forda, Ćelave Pevačice, Kvake 22, kao i Gargantue i Pantagruela (u Vinaverovom prevodu) – da spomenem samo neke od svetlih primera…
Naravno da smo bili prepoznatljivi i po dugoj kosi, slušanju Déjà Vu, Abraxas-a, kao i progresivnog roka Led Zeppelin, King Chrimson i Pink Floyd tipa. I po tome što smo prezirali svaki autoritet i negovali radikalni kosmopolitizam, altruizam i egalitarizam. Ali to su bili samo delovi jednog kulturnog hibrida, čiji su ostali sastojci bili blues, jazz, moderna likovna umetnost, psihoanaliza, anarhizam, Sokrat, Direr i Bah. Sve ono što je čovek mogao da pronadje u SKC-u, kao dodatak na FEST, BEMUS, BITEF, Beogradski Jazz Festival, Festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, Aprilske susrete, hiljade novih prevoda stranih knjiga svake godine i sve druge blagodeti Titove želje da dobije Nobelovu nagradu za mir i potplati mladež da što pre zaboravi na studentske demonstracije 1968 godine.
Miles Davis sa Fillmore East ekipom. Keith Jarrett u pauzi ovog jazz fussion ludila sam na sceni svira ’ono svoje’ po čemu je kasnije postao slavan. Dizzy Gillespie kvartet: sa njim su Thelonious Monk, Art Blakey i Charles Mingus. Amarkord i Divlji Mesija. Joseph Boyce, Art and Language, Stockhausen, Beckett, Jonesko, Besson… Beograd je početkom sedamdesetih jednostavno postao centar sveta!
Mene je to doba zateklo u gimnazijskom dvorištu, gde je nas dvadesetak, iz različitih generacija, direktno sa časa oterano na šišanje. Almost cut my hair. Ali „kad bi se zezali“! Narednih dana smo uredno dolazili sa kikama skupljenim u pundju, fiksiranu šnalama, kako bi zadovoljili zahtev da nam se vide čelo, vrat i uši. Pošto smo im, barem nekolicina od nas, trebali za republička takmičenja iz matematike i fizike, ipak su, nakon mnogo drame (koja je nama izgledala kao nadrealna komedija) pristali da nam dozvole da pratimo nastavu i bez šišanja. Bio je to mali korak za čovečanstvo, ali mnogo veliki za tadašnje Banovo brdo.
Odmah da kažem da ni ja sam, u tom trenutku, ne bih mogao da napravim bolju selekciju budućih najboljih prijatelja! Večno sam zahvalan Nedji, tadašnjem zameniku direktora 13. beogradske gimnazije, na ovoj nepogrešivoj selekciji. Tu je bio Puki, koji je u tom trenutku imao kosu do dna ledja. Što bi narod rekao: „do dupeta“. Kao i brat lika koga su zvali ’Džunglaš’, sa sličnom ’afro’ frizurom, koji je sam sebi dao nadimak po junaku špageti vesterna, poznatom po tome što je veoma brzo potezao revolver.
A, naravno, tu je bio i Didi, sa kojim sam tri godine sedeo u zadnjoj klupi do vrata (da brže može da se izleti napolje kada zazvoni) i aktivno se takmičio ko će da napiše nadrealniji pismeni zadatak iz srpskohrvatskog jezika. Obojica smo uredno dobijali jedinice sve dok naša nastavnica, Spomenka, zvana Coca, nije shvatila da je to dovodi u neprijatnu situaciju da mora da sluša standing ovation čitavog odeljenja, pošto su ’jediničari’ imali pravo da naglas pročitaju svoj pismeni zadatak pred razredom. Poslednji put se to desilo kada smo pisali na temu „lep dogadjaj koji odlično pamtim“. Didi se tada prisetio divnog nedeljnog popodneva koje je iskoristio da poseti zoološki vrt na Kalemegdanu. Šetajući tako zidinama, primetio je dečaka koji se nagnuo da bolje vidi slonove. Odjednom, dečak je pao preko ograde a slon dotrčao i krenuo da skače po njemu…up-down, up-down… Nakon čega je usledilo Didijevo legendarno: „Nisam se tako smejao od zemljotresa u Skoplju…. A onda sam se i sam okliznuo i upao u rupu dugu četiri godine gde se čulo auuuuuuuu… auuuuuuuuu… auuuuuuuuu… auuuuuuuuu… (četiri godine auuuuuuuuu…). Koje je preraslo u adgrljbmf! Urlik koji degeneriše kroz krkljaj, grcaj, brektaj, u funkciju infarkta“. Šta reći! Ežen Jonesko da se zacrveni od zavisti!
Naravno da nakon toga ni on ni ja više nikada nismo dobili jedinicu, već uvek samo dva sa dva minusa, što je Coca izmislila kao novu ocenu, specijalno za nas, dovoljno nedovoljnu da može da kaže da nam nije dala ni jednu prelaznu ocenu, a dovoljno veću od jedinice da nam uskrati pravo da čitamo naglas pred razredom. Nadreala, kume! Lucidnost iz očajanja!
Didi je inače bio poznat i po nadimku Vladimir Jovanović, koji je dobio po rodjenju. Kasnije je postao kompozitor moderne muzike, a bio je i pasionirani promoter izvornog hilandarskog pojanja. Dugo je bio direktor sebi samome u Elektronskom studiju Radio Beograda, što je posao koji mi je opisao rečenicom: „platio bih im da to radim, da već oni ne plaćaju meni, koliko god da je to jedna vrlo bedna plata“.
Kraj umetnosti ga je zatekao nespremnog na kompromise. Pa je zato postavio sebi zadatak da postane Bogo-čovek. Ni tu baš nije mnogo pregovarao o spuštanju lestvice. Što mu je život učinilo težim ali ne manje autentičnim. Jer, na kraju krajeva, dok su ’sindikalci’ pazili na svaki korak i gledali dole, ispred sebe, mi smo uvek tražili smisao u onom beskrajnom prostranstvu koje se može doživeti samo kada je čovek zagledan u visine, gore, gde se prostor i vreme spajaju u neraskidivu celinu.
Auror teksta: Slobodan Simović
 | A guest post by
|