AKO SI OVDE NISI OVDE NEGO TAMO
Kako izgleda kosmos iz perspective svetlosti?
Zamisli da si svetlost I da putujes, recimo, od Zemlje do zvezdanog sistema Alfa Kentauri. Kako tebi, u skladu sa modernom fizikom, izgleda fizicka realnost?
Specijalna teorija relativnosti se zasniva na tezi da je brzina svetlosti konstantna i nezavisna od inercijalnog sistema. Drugim rečima, ona je uvek 299 792 km/sec bez obzira kojom brzinom se kreće sistem unutar koga je svetlost nastala. Recimo, kada na nekoj planeti upališ cigaretu, ta svetlost će se kretati istom brzinom kao i kada je upališ na bilo kojoj drugoj planeti, nezavisno od toga kojom brzinom se sama planeta kreće. To je različito od brzine nekog kamiona kojim se voziš po toj planeti, jer ona zavisi kako od kretanja kamiona tako i od kretanja planete. Svetlost je u tom smislu jedinstvena, kao sto je jedinstvena i po tome sto se kreće najvećom brzinom koju je uopšte moguće postići – barem kada je reč o našem Univerzumu…
Koliko dakle treba vremena da prođe da ti, kao biće svetlosti, stigneš od Zemlje do nama najbliže zvezde (ne računajuci Sunce)? Astronomija kaže da se tu radi o distanci od 25 triliona milja, koju ćeš proći za tacno 4,367 godina. Slobodno probaj, I videćes da ce svaki astronom ovde na zemlji moći da potvrdi da si zaista prešao tu distancu i da je zaista proteklo toliko vremena.
Problem je, međutim, u tome što će tvoj sat pokazivati nešto sasvim drugo. Specijalna teorija relativnosti kaže da vreme zavisi od brzine, pa je tako vreme koje merimo ovde na Zemlji zavisno od brzine kretanja Zemlje kao inercijalnog sistema. Mada je brzina svetlosti konstantna, vreme od 4,367 godina, koje je potrebno da svetlost pređe put od Zemlje do Alfa Kentaurija je proteklo na Zemlji tokom ovog putovanja. U tvom sopstvenom inercijalnom sistemu, zbog dramaticno razlicite brzine, vreme protiče sasvim drugačije. Dok bi mi, ovde na Zemlji, tokom tvog puta ostarili nešto više od četiri godine, ti, kao svetlost, bi sasvim sigurno ostario mnogo manje. Hajde da izračunamo koliko! Recimo, kad bi se kretao 150 000 km/sec možda bi tokom svog puta od Zemlje do Alfa Kentaurija ostario samo dve godine. Ili, ako bi se kretao brzinom of 289 000 km/sec možda bi ostario samo par dana. To je posledica takozvane diletacije vremena, skracivanja vremena sa povećanjem brzine, koja se tačno može proračunati prema formuli:
Gde je v brzina kojom se krećes, a c brzina svetlosti. Pošto je brzina svetlosti (c) konstantna, to znači da sve veća brzina kretanja, u odnosu na brzinu Zemlje, čini da, tokom putovanja, sve manje vremena prodje za onoga ko je u pokretu, u odnosu na onoga ko ostaje na Zemlji. Ajnštajn je ovo lepo objasnio kroz Paradoks Blizanaca (od kojih se jedan krece brzinom bliskom brzini svetlosti i stari mnogo sporije of drugoga koji je ostao na Zemlji).
Koliko će proteklog vremena pokazati tvoj časovnik kada, kao svetlost, konačno stigneš na Alfa Kentauri? Pošto je
čini da čitav tvoj put staje u jedan isti momenat - zbog čega će tvoj sat i dalje pokazivati istu sekundu koju je pokazivao i kada si krenuo. Iz tvoje perspektive svetlosti, ti si stigao na Alfa Kentauri momentalno, kao što si trenutno stigao i bilo gde drugde, bez obzira na razdaljinu, pošto se krećes apsolutnom brzinom koja čini da svuda stižes bez ikakvog vremenskog pomaka. Drugim rečima, ako poštujemo principe savremene fizike, moramo da zaključimo da fizička realnost za samu svetlost izgleda sasvim drugačije nego za bilo koji drugi fenomen u Kosmosu, pošto se ni vreme, ni prostor ne ponašaju na način na koji smo navikli mi, koji putujemo Kosmosom mnogo manjim brzinama.
Pre nego što, na osnovu ove matematičke validnosti dokaza o nepostojanju vremena za svetlost, zaključimo da su budisti zapravo bolje razumeli Kosmos nego moderni fizičari, hajde da konstatujemo da će nam bilo koji fizičar reći da je ovo trik-odgovor koji nema heurističku vrednost, pošto se principi fizike ne mogu primeniti na granične uslove, vec samo unutar njih. Zato niko ništa ni ne priča – osim uz mnogo nagadjanja SF tipa – o tome šta se zapravo dogadja u trenutku postizanja takozvanog “singulariteta” (recimo, kada te proguta crna rupa). Za to će nam trebati neka druga fizika. Kao sto nam treba neka druga fizika za brzinu svetlosti, pa čak i za nultu brzinu, iako je ona, iz drugih razloga, fizički tesko zamisliva. Tu se u stvari radi o logičkom principu: nemogucnosti primene pravila koja važe unutar nekog domena na granice samog domena. Kvantna fizika je živi dokaz validnosti ovog principa pošto je omogućila da se u graničnom domenu beskrajno malog razotkrije potpuno drugačija fizika od one koja reguliše makro-svet koji svakodnevno percipiramo.
Problem sa ovakvim otpisivanjem odgovaranja na pitanje o fizičkoj realnosti svetlosti iz perspective same svetlosti, je u tome što se ono kosi sa činjenicom da se fizičari ne libe da o fizičkoj realnosti svetlosti veoma često govore iz svake druge perspective – pa tako, recimo, iz svoje sopstvene. Zasto bi bilo legitimnije pričati o tome kako fizička realnost svetlosti izgleda nama, nego kako izgleda samoj svetlosti? Zar to ne podseća na slične antropocentričke pogreške, kao što je bio geocentrički sistem, ili teorija Zemlje kao ravne ploče? Uostalom, zar kvantna fizika i nije nastala kroz tematizovanje neke granične situacije a ne kroz odustajanje da se o njoj uopšte razmišlja?
Možda cemo jednog dana baš kroz ozbiljnije bavljenje pitanjem kako fizička realnost izgleda svetlosti, doći do odgovora koji će nam otvoriti horizonte neke nove fizike. Do tada, ostaju mnoga druga interesantna pitanja, kao što je pitanje: zašto nam je za konzistentnu sliku realnosti uvek neophodno da imamo neki Apsolut? To me obavezuje da se vratim prvo na Kanta, a onda na Hegela, što me podseća da je sada pravo vreme da završim ovaj tekst…
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|