Gazda Đorđa B. Simonovića, kasapina iz Bitolja, morile su velike brige. Evo već desetak dana, čobani ga svakog jutra izveštavaju da je po nekoliko ovaca uginulo preko noći. Odlazio je i sâm da se uveri, ali ništa nije ukazivalo da ih je kakva bolest morila. Čak je dve noći s čobanima proveo pored ovaca, ali ništa. Od čega su lipsavale, nije mogao da utvrdi. Skakojake sumnje su mu prolazile kroz glavu, svaka od one prethodne sve crnja i gora. Ostao je tih dana bez 84 ovce. Gledao je gazda Đorđe svoju propast. Uloženi kapital se krunio, a on nikako da nađe rešenje. Razmišljao je šta da učini i spasi se nesreće.
U zla doba, pomisli da nema druge nego da je samo vampir ovako nešto mogao učiniti. Čuo je da u Kičevu ima jedan starac, Turčin, po imenu Ali Ibrahim, koji je znao da utamani vampire. Odmah je otišao u Kičevo, našao ga i pogodiše se da mu ovaj posao svrši za 500 dinara. Poveo ga je sa sobom u Bitolj.
U prvi sumrak, krenuše u polje Šer-Atli gde su ovce bile na paši. Pođoše s njima još trojica kasapa. Ponesoše i lovačke puške i dosta municije. Još za videla, Ali obiđe polje i proceni odakle će imati najbolji pregled i gde su najpogodnija mesta da zauzmu busije. Svakome je odredio gde da zalegne, miruje i ćuti. Sad je preostalo samo da čekaju. Širom raširenih zenica gledali su u mrak. Jedva da su trepnuli koji put. Noć mrkla, ne vidi se prst pred okom. Tišina. I ovce se umirile. Tačno u ponoć, Ali se približi gazda Đorđu i šapatom mu zatraži pušku. Izvadi nešto ih džepa i munu u usta. Đorđu se učini da je neka trava. Ali se polako uspravi, uperi pušku i opali u mrak. Poljem odjeknu pucanj. Ostali su napregnutih zenica gledali u tom pravcu, al se i dalje ništa nije videlo.
Ali naredi pokret i povede ih polako. Gazio je oprezno, sitnim koracima. Oni za njim isto tako. Iznenada zastade i uperi prstom na vlažnu zemlju. Pri svetlosti fenjera ugledaše oveće parče usirene krvi u obliku slezine. Poskakivalo je 15–20 santima od zemlje. Potraja to čitavih pola sata. Začuđeni kasapi netrmice gledaše. To je od vampira što je ovce davio ostalo kad ga je Ali pogodio, bili su uvereni.
Sutradan, Ali uze svoju nagradu za svršen posao i žurno ode nazad u Kičevo zbog kućevnih poslova. Već za nekoliko dana trebalo je da dođe u obližnje selo Donje Egri da se reši vampira koji davi ovce seljacima. Kaparu je već bio primio.
U sledeći utorak beše pazarni dan u Bitolju. U kasapnicu gazda Đorđa svraćali su seljaci i trgovci da se raspituju kako se kurtalisao svoje muke. I on im je sve potanko pričao kako je vampir došao u obliku žene seljanke, obučene u belo, samo što je oni nisu mogli videti, jer nisu za to „nadareni“.
Sedi Turčin duge brade, jedini je taj dar imao. I da vidi i da se sa vampirom obračuna.
Pričali su ljudi da je nekad davno bio i jedan Arapin, Muhamed ben Abdulah se zvao, kordovski naučenjak i lečnički učitelj, što je vampira u mešinu od kamiljeg buraga zatvorio. I opipao ga je, kažu, ali nije mogao da tvrdi da ga je baš uhvatio. Kako i da zna kad vampir uvek jednako mesta zauzima. Nije on nešto što bi se rukom dalo uhvatiti. On je nešto srednje između vazduha i vode; od vazduha gušći, al je ređi od vode. Jedino oblik može da promeni. Može kroz ključaonicu kao od šale da se provuče: zarije se glavom, ona se stanji, pa kad je ona prošla, za njom se provuče i ostalo telo, kao belance od jajeta. Ako ima kakva pukotina na vratima, rupa na prozoru, i kroz nju može da odpiri. Ali, kad je u ključaonici ključ, a pukotine sve pune prašine, a rupe zaptivene, onda je vampir rob. Iz debele kožne mešine nije imao kud, zato ga je Muhamed i držao tako godinama. Oslobodio se tek kad je jedan besan stršljen zabo žaoku u mešinu, te se kroz tu malenu rupu provukao jedva. Muhamed je sutradan zatekao praznu mešinu u ćošku svoje čađave radionice.
A mnoge se pogrešne stvari vezuju za vampira. On, ustvari, nema snage osim da svojim telom vlada. Ne može taj ništa ni da digne, niti da baci, još manje da bije, grize ili grebe. Laž je da može da udavi ždrebe ili šilježe, da mu doda još jednu glavu ili još neku nogu. Ne čini on takve stvari. Neće se ni u marvinče zavući.
Zato je, dakle, blesav svako ko se vampira boji. Jest da ume da uplaši, da se čoveku popne na lice svojom hladnom ploštinom, da se podvuče pod turban, povuče za brk, da pogasi sveće i slično, ali nije to toliko strašno. E sad, dokle će se kriti i lutati dok se u raku ne vrati, to čovečja pamet ne može dokučiti.
O svemu tome i još koječemu još pride, piše u svojoj knjizi Arapin Muhamed ben Abdulah, pisanoj još 1249. u gradu Kordovi. Ko god je pročitao zna, jer ona to dokazuje, da ne postoje na ovoj zemlji čini i zli dusi, već samo vampiri.
Šta je prava istina, evo, nisam pametna. Al, nisu čista posla.
Ako neko dođe do ove knjige, neka javi, pa da čitamo.
Autor: Ivana Janošević
 | A guest post by
|