ANA UDENBERG
Post iskrena umetnost za trans-humanog čoveka
Kroz povratnu spregu konzumerističke kulture, Ana Udenberg istražuje kako su kultura tela, i samoiscenacija isprepleteni sa proizvodnjom subjektivnosti pomoću novih tehnologija. Upotreba utilitarnih konstrukcija u njenim radovima odnosi se na koncept komfora i proksija za arhitekturu. Izgled 'nameštaja' rezultat je višestrukih preuređivanja svakodnevnih predmeta koji su postavljeni u novi dijalog jedni sa drugima. Čak i ako niste direktno iskusili neobične skulpture i performanse umetnice Ane Udenberg, možda ste videli njen rad na TikToku. Prostorna ili arhitektonska logika prožima ove instalacije, „Rad ima tendenciju da aktivira bilo koje okruženje u kojem je instaliran“, objasnila je Uddenbergova „Oni se na taj način odnose prema svom okruženju, ali mislim da „Premium Ekonomik“ uzima prostor u obzir modifikujući arhitekturu , to je drugačiji pristup.“ Ana oblikuje i prostor u kome su post Gigerovske skulpture prikazane, tako što postavlja spuštene plafone i zaklanja prozore roletnama čineći ih sterilnim. Crveni pojasevi za kontrolu kretanja gomile ocrtavaju preostali klaustrofobični prostor. Po artikulaciji subjekta u prostoru, Uddenberg je fenomenološka umetnica najnovije generacije iz reda vajara kao što su Robert Morism ili Richard Serra. Čelik i masivni zarđali lukovi Ričarda Sera bili su delimično reakcija na rani odnos sa proizvodnjom i protiv savremenog arhitektonskog zaokreta od tektonike ka istorizmu. Udenberg, međutim, radi u kontekstu evropskog postindustrijskog društva i globalne dizajnerske stvarnosti gde je, kako je Hal Foster napisao „scenografija“ pobedila „strukturu“.
Pre izvesnog vremena, Udenbergova je investiralala u veliki 3D štampač. Ona oblikuje svoje skulpture koristeći Z-Brush, Rhino i CAD aplikacijue popularnu među arhitektama, šaljući neke štampane forme na prskanje betonom. Tako je zanatski pristup masovno proizvedenoj estetici dobio digitalnu nadogradnju.Iako postoji umetnicina „ozbiljnost“ u puštanju takvih pseudofunkcionalnih objekata u proizvodnju, Uddenberg kaže da „pokušava da oponaša ovaj funkcionalni jezik izmišljanjem drugih funkcija ili ismevanjem ideje da su stvari važne samo zato što su funkcionalne.”
„Premium Ekonomik“ je performans u kome izvođači komuniciraju sa skulpturama skulpturama nalik haj-tek nameštaju kako bi istražili kako predmeti i mesta oblikuju tela i ponašanje. Udenbergova želi da ispita, na primer, način na koji je aerodrom dizajniran da usmerava tok ljudi u tranzitu, a samim tim i njihovo ponašanje, ili kako sterilno okruženje sa belim zidovima u galeriji podstiče posetioce da govore prigušenim tonovima. Nešto slično umetnica je postigla u Njujorku kada je stubovima za kontrolu ograničila kretanje gomile pored skulptura u galeriji Meredit Rozen. Na otvaranju, gledaoce su sprovodile hostese obučene u oštro skrojene kostime i visoke potpetice hladnog i službenog ponašanja. U određenim trenucima performerke su se pele na skulpture, savijajući se u seksualno sugestivne položaje dok su ubacivale laktove u uzengije nalik avionskim pojasevima, a tela postavljale u neprirodne gotovo bolne položaje. Kontrola i potčinjavanje uzbudljivo se prepliću u predstavi. Prostor evocira sterilna okruženja aerodroma, hotela i operacionih sala kako bi se naglasile „nevidljive granice u društvenom okruženju koje diktiraju ponašanje ljudi“.
Anin opus je svedočanstvo fascinacije načinom na koji predmeti i ambijenti mogu oblikovati ljudsko ponašanje. Sa "Premium Ekonomik", ona podiže ovo istraživanje na nove visine, stvarajući prostor gde se umetnost i publika susreću u plesu nelagodnosti i prepoznavanja. Tokom otvaranja, skulpture nisu bile samo statični prikazi, publiku su kroz prostor sprovodile performing umetnice koje u bizarnoj interakciji sa subjektima- parafunkcionalnim skulpturama stvaraju posebnu napetost..Ovaj performativni aspekt je ključan za razumevanje instalacije ne radi se samo o objektu, već io interakciji i prolaznim trenucima koje te interakcije stvaraju. „Premijum ekonomik“ je izazov normama o tome kako gledamo na umetnost, kako posmatramo sebe i kako posmatramo objekte koji nas okružuju.
Rad Ane Udenberg je bez izvinjenja u svojoj konfrontaciji sa ženskim identitetom unutar potrošačke kulture, koristeći skulpture kao medij za preispitivanje i provociranje. Tehnologija igra ključnu ulogu u njenom kreativnom procesu. Upotreba 3D štampe omogućava preciznost i formu koju bi bilo teško postići tradicionalnim metodama vajanja. Ova tehnološka intervencija nije samo sredstvo za postizanje vizualnog utiska, već sastavni deo cinične priče koji Udenbergova provlači kroz rad. Arhitektura izložbenog prostora usklađena je sa instalacijom, stvarajući impresivno iskustvo posmatrača kroz putovanje samorefleksije i društvene kritike. Prostor postaje deo instalacije, a instalacija deo performansa, pri čemu svako kretanje otkriv novu perspektivu. Posetioci „Premijum Ekonomik“ odlaze ne samo sa vizuelnim utiscima; već sa pitanjima i osećanjem nelagode, a upitanost nastaje tak kada široka publika bez konteksta vidi video snimke performansa u prostorima šuma društvenih mreža. Ovi radovi ne teže da utešie već da uznemire kako bi pomerili granice i naveli nas da preispitamo strukturu našeg svakodnevnog života ograničenog tehnologijom, urbanizmom arhitekturom i stereotipnim procesima.
„Premijum ekonomik“ je učvrstio mesto Ane Udenberg u svetu savremene umetnostipopunjavajući prazninu koja je nastala usled preduge kanonizacije i komercijalizacije konceptualne umetnosti sedamdesetih i njenih izdišućih derivata. Anine teme rezonuju sa trenutnom kulturnom klimom, a ipak govore o univerzalnim istinama i tako konceptualizmu daju novi zamah u izmenjenoj klimi i formi. „Premijum ekonomik“je više od umetničke instalacije; to je ogledalo koje odražava našu složenost i naše kontradiktornosti, prostor u kome se ukrštaju tehnologija i performans da služe kao podsetnik na moć umetnosti da izazove razmišljanje i inspiriše promene. „Radi se o konformizmu i spremnosti, možda čak i o radosti, da se oslobodimo osećaja identiteta“, kaže Udenberg. „Zanima me tenzija između očigledno veštačkog okruženja u kojem ljudi izvode ono što se od njih očekuje i ideje o autentičnom sopstvu, što je sada i ono što projektuju društveni mediji.” Ako se ove instalacije mogu protumačiti kao metafore za ovu javnu predstavu identiteta, onda bi se Anine skulpture mogle posmatrati kao rekviziti ili, kako ih ona opisuje, „skulpturalne skripte“ koje usmeravaju telo na isti način na koji moramo da se krećemo po društvenim normama. U strogim kostimima kosom stegnutom u elegantne punđe, umetnice performansa Sali fon Rozen i Medalina Stenesku vode publiku kao stjuardese kroz post-post industrijske prostore. U toku ovih tura, fon Rozen i Stenesku se naizmenično penju na na skrulpture koje dočaravaju zubarske stolice, segveje i super tek mobilijar aerodroma i podzemne železnice, koji zbog izrade visokom tehnologijom deluju na prvi pogled uverljivo, ali su funkcionalno paralogični.
aliti televizija je bogata inspiracija za Udenbergovu. Ona u ovim vernisažima traži primere autentičnosti u kulturi preko uticaja koji se koriste kao valuta. „Autentično sopstvo“ i njegove tržišne mogućnosti predstavljaju kontinuiran niz u većini njenih radova, ali je prilično ambivalentna u pogledu društvene potražnje za njima i spretnosti prezentacije koju ona podrazumeva. „Možda je lažno autentična inscenacija autentičnija od onoga što mislite da je autentično“, kaže ona. Izjava koja bi lako mogla da prođe kao slogan za posti-skreni pokret. Ali Udenberg insistira da njen motiv za stvaranje nije samo da ilustruje političko: „Umesto da nešto predstavljam, želim da pokrenem nešto tako da na neki način postane stvarno u galerijskom prostoru, saglasnost koju često bezobzirno poklanjate na mestima kao što su carinske linije, šalteri i liftovi i slični opresivni ambijenti iniciram u galerijskom prostoru, kako bi se o njemu moglo promišljati.“ Pod hipnotišućim vođstvom performerki fon Rozen i Stenesku, ne dolazi do spontanog otpora, već prostor preplavi potpuna tišina. „Publika se pokorava intenciji rada“, Bez obzira na to, skulpture ostaju kao trag i kontejner za tu turbulenciju koje prisutni u toku performansa dožive, kao na aerodromu, tela ulaze i izlaze, ali infrastruktura ostaje, svedočeći o našim velikim i malim ustupcima.
odličan tekst!