ANARHO KAPITALIZAM
Samoregulacija kao princip ekonomske organizacije
Ko god je bio u vojsci zna da se aktivnosti svih armija sveta zasnivaju na striktnoj hijerarhiji i na delegiranju komandne odgovornosti ’odozgo pa na dole’. Razlog je efikasnost koju bi u ratu bilo teško postići kada bi svaki vojnik na licu mesta radio štagod da on lično proceni da treba ili štagod da se neposredno dogovori sa vojnicima oko sebe. Naravno da se stimuliše samoinicijativa i preuzimanje odgovornosti u skladu sa dinamikom odredjenog sukoba. Sve više se uvodi i ’modularnost’, koja donosi relativnu nezavisnost različitih jedinica. Ali, kada bi neka vojska uvela samoregulaciju kao osnovni princip organizacije, bilo bi lako predvideti poraz te vojske u eventualnom ratu.
Ovo je samo jedna od oblasti u kojoj je samoregulacija (čiji su sinonimi samoorganizacija ili samoupravljanje) prilično neadekvatna. Kako stoje stvari u nekim drugim oblastima? Na primer, u ekonomiji? Tu postoji jedan paradoks koji čak i veoma obrazovani ljudi retko uočavaju: a to je da dve potpuno suprotstavljene političke pozicije – pozicije liberalnog kapitalizma i anarhizma – zapravo polaze od veoma sličnih principa samoregulacije, koje doduše razvijaju na potpuno drugačiji način. Liberalni kapitalizam je zasnovan na viziji „Nevidljive Ruke“, uverenja da postoji ekonomski zakon koji čini da, čak i kada svi ljudi slede samo svoje individualne interese, kolektivna rezultanta svih njihovih ekonomskih interakcija nužno mora da bude najbolja moguća ekonomska situacija u datom trenutku. Niko ne može da dizajnira ekonomski sistem optimalnije nego kada se taj sistem samoreguliše, bez ikakvog spoljnog upliva. To, naravno, zahteva da državni uticaj na ekonomiju bude što manji, a po mogućnosti nikakav.
Sličnu stvar su govorili i anarhisti, po kojima jedino što država treba da radi jeste da garantuje i štiti individualne slobode. Ako je to slučaj, ljudi će se već samoorganizovati oko proizvodnje i raspodele dobara. Prvi pokušaj takve anarhističke samoupravne ekonomije, na jednom makro-nivou, dogodio se tokom španskog gradjanskog rata i, prema podacima koji su dostupni, dao je sasvim solidne rezultate. Ipak, najambiciozniji pokušaj ekonomske samoregulacije se dogodio u bivšoj Jugoslaviji, gde je samoupravljanje, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, postalo nova mantra na osnovu koje je trebalo da se reorganizuje ekonomija čitave države. Doduše, ne baš na principima koje su zagovarali anarhisti…
Ova sličnost ne sme da zamaskira dramatičnu razliku: liberalni kapitalizam polazi od vizije gramzivog i sebičnog pojedinca, pa tako i kolektivnog dobra koje može proizaći samo na osnovu nužnog međusobnog ograničavanja ambicija velikog broja gramzivih individua. Hobsovo: „čovek je čoveku vuk“ je antropološka osnova Smitove „Nevidljive Ruke“. Ekonomski sistem ne podrazumeva moralnost i solidarnost. On tim bolje funkcioniše na kolektivnom nivou što smo na individualnom nivou svi još sebičniji, gramziviji pa tako i nemoralniji. Za razliku od toga, samoupravna ekonomija anarhizma podrazumeva solidarnost, skromnost, empatiju i shvatanje zajedničkog interesa. Ona je dobro funkcionisala tokom španskog gradjanskog rata upravo zato što se tada, medju revolucionarima, uspostavio odnos zajedništva i solidarnosti, dok je kontekst u svakom slučaju nalagao skromnost. U takvim uslovima, eventualna individualna gramzivost nije mogla previše da dodje do izražaja.
Možda je upravo ovo i razlog istorijskog neuspeha anarhističke vizije ekonomije a, nasuprot tome, globalnog uspeha liberalne ekonomske paradigme: prva je zahtevala obrazovanje i kolektivnu svest pojedinaca, dok je druga bila zasnovana na univerzalizovanju već postojećih, prilično primitivnih i negativnih ljudskih karakteristika. Anarhistički projekat samoregulacije se ispostavio kao utopizam, pa je kao takav i propao, dok je liberalni model uvek bio realističan po pitanju ljudske prirode ali i dovoljno ekspanzionistički da odlično promoviše interese postojećeg ekonomskog poretka, koji, u skladu sa liberalno-ekonomskim principima, nužno teži ka globalizaciji.
Na individualnom nivou, samoregulacija je doduše retko praktikovana u kapitalizmu. Koncept ’gazde’, ’vlasnika’ (čije interese zastupa menadžment) i radnika, koji obavljaju one poslove koje im vlasnik ili menadžment odredi, istorijski dominira kapitalističkom organizacijom na nivou pojedinačnih preduzeća. Pored toga što takva organizacija kreira klasne razlike, ona takodje često utiče na manjak inicijative i motivacije kod većine zaposlenih, smanjujući ukupnu produktivnost i efikasnost kompanije. Zbog toga se u poslednje vreme pojavljuju novi formati organizacije, zasnovani na kombinovanju principa samoregulacije sa nekim zaključcima bihejviorističke psihologije kao i teorije sistema. Dobar primer je holokratija koja zamenjuje hijerarhijski menadžment distribuiranim načinom donošenja odluka unutar manjih timova i kroz njihov dijalog sa drugim timovima. Time se, po teoriji, poboljšava transparentnost, efikasnost, kao i motivacija svih učesnika u procesu proizvodnje i distribucije.
Holokratija je prilično paradoksalan hibrid kapitalizma i anarhizma. S jedne strane, motivacija uvodjenja holokratije je najčešće u potpunosti liberalno-ekonomska i usmerena ka povećanju efikasnosti, pa tako i profita. S druge strane, u pojavnom smislu, sve ovo više podseća na samoupravni socijalizam ili čak anarhističku ekonomiju nego na tradicionalni kapitalizam. Neki u tome vide ’humanizovanje kapitalizma’, dolazak novog doba u kome će efikasnost samoregulišućih ekonomskih zakona, umesto da bude zasnovana na gramzivosti, biti usklađena sa harmonizovanjem međuljudskih interakcija i povećanjem kooperativnosti i solidarnosti izmedju svih učesnika u ekonomskom procesu. Drugi ovo tumače krajnje pozitivistički, kao prirodan rezultat razvoja nauke, konkretno: prenošenja uvida u moć samoregulacije, kao jedinog garantora opstanka i razvoja svih dinamičkih sistema, na sferu ekonomije.
Moram priznati da ima i nas trećih, a verovatno u proseku i malo starijih, koji posmatramo ovaj trend sa dozom cinizma, prepoznajući u njemu još jednu mimikriju koja bi da zamaskira rastuću ekonomsku nejednakost upravo onim elementima anarhističke i socijalističke ideologije koji su ove pozicije svojevremeno i učinili popularnim - a bez subverzivnih elemenata koji su zaista izgledali kao pretnja za celokupni kapitalistički poredak. Holokratija je jedna od novih Zapadnih ’instant formula za uspeh’ koja sledi viziju maksimalizacije profita vlasnika ne samo uprkos, već upravo zbog ukupnog porasta zadovoljstva radnika… s razlogom pretpostavljajući da srećnom radniku neće pasti na pamet da zameri kapitalisti na još prekomernijem bogaćenju.
Uzgred budi rečeno, ti isti principi samoregulacije na nivou pojedinačnih preduzeća, koje liberalni kapitalizam u poslednje vreme promoviše, nisu socijalističku ekonomiju svojevremeno zaista učinili mnogo efikasnijom. Pa se čovek pita: da li će se svi problemi samoupravljanja, koji su se iskristalisali tokom 80-tih u bivšoj Jugoslaviji, pojaviti i na horizontu ovog prilično pomodnog Zapadnog mikro-ekonomskog ’anarho-kapitalizma’. I kakvim će onda novim manevrom ’Nevidljiva Ruka’ ponovo sve to da vrati u ’optimalno’ stanje…
 | A guest post by
|