Kako su razmišljali naši preci, u vreme kada su malo znali o tome kako svet oko njih stvarno funkcioniše? Ne treba biti iznenadjen ako su razmišljali slično kao mi danas: što znači holistički i sistematično. S tom razlikom sto se celina gradila na drugi način i što se sistem nije zasnivao na istim principima kao u poslednjih nekoliko vekova.
Klod Levi Štros je izneo tezu da je arhaička inteligencija imala sklonost ka izgradnji taksonomije primarno zasnovane na strukturi pa tek onda na funkciji. Za razliku od našeg današnjeg pristupa, taksonomija nije bila zasnovana na ’linearnom’ uspostavljanju niza uzroka i posledica. Arhaički um je povezivao različite segmente realnosti u skladu sa odredjenim strukturalnim sličnostima, bez obzira na funkcionalnu raznovrsnost. Umesto kontekstualne adekvatnosti težilo se simboličkoj univerzalnosti, na osnovu homologije izmedju naizgled nepovezanih fenomena, što je omogućavalo tranziciju iz jednog u drugi domen realnosti. Na taj način, taksonomske strukture arhaičnog mišljenja predstavljaju ’tranzitivne kodove’ zasnovane na homološkim korespondencijama. Recimo, korespondencija je uspostavljena izmedju pojmova: ’čovek’, ’sakralno’, ’nebesko’, ’više’, ’neplodno’… binarno suprotstavljenim pojmovima kao što su: ’žena’, ’profano’, ’zemaljsko’, ’niže’ i ’plodno’. Ovo izgleda kao binarna +/- tehnika kojom se sve oko nas postavlja unutar jedne univerzalne strukture. Takvim polarizovanjem uspostavljaju se pravila kompatibilnosti i nekompatibilnosti, na osnovu kojih su definisane i norme ponašanja, kao i ostali oblici socijalne stratifikacije. Verovalo se da poštovanje tih pravila doprinosi univerzalnom balansu koji jednu zajednicu uskladjuje sa kosmičkom harmonijom. Jednom rečju, arhaičke taksonomije su Kosmos i život u njemu činile smislenim, čak i ako ne preterano efikasnim.
Mi danas, naravno, smatramo ove arhaičke intelektualne strukture krajnje naivnim. Čini nam se da naši preci nisu razlikovali realnost od iluzija. Istina je, medjutim, da su ovakve klasifikacije arhaičko mišljenje učinile sistematičnim, na jedini način koji im je bio dostupan u to vreme.
Korespondencija je očigledna izmedju A i 1, B i 2, C i 3, D i 4 bez obzira na razlike izmedju slova i brojeva i činjenice da ih ništa drugo ne povezuje izvan ove strukturalne homologije. Ovo je nesumnjivo inteligentan pristup, danas često korišćen u modernim testovima inteligencije. U ovom primeru možemo videti kako je nastala numerologija, kao deo arhaičkog diskursa, ali princip je univerzalan i može da se primeni na bilo koja dva seta. Primer numerologije pokazuje da korespondencije ne mora da bude “1-na-1”, već može da se poveže i sa ostalim slovima (na primer, engleskog) alfabeta formirajući matricu:
Potpuno je impresivno do koje mere je ovde u pitanju strukturalan, logičan i diferencijalan način razmišljanja. To je zahtevalo razvijenu percepciju i osećaj za oblik i formu. Ovakvo mišljenje je prevazilazilo iluziju nepovezanosti i fragmentarnost neposrednog iskustva, omogućujući arhaičkom umu da vidi prirodu i društvo kao organizovani totalitet. Diferencijalno klasifikujući jedan set, naši preci su ujedno kreirali sistem koji je primenjiv na drugi set. Pristupajući drugom setu, primenjivali su istu diferencijalnu strukturu uspostavljajući inicijalni red u drugom domenu realnosti. Ukoliko bi se utvrdilo da u tom domenu postoje nove distinkcije, oni bi ih naknadno uključili u strukturu prvog seta, povećavajući ukupnu kompleksnost sistema što im je omogućilo nove uvide. Na taj način je arhaična mreža za ’pecanje Realnosti’ postajala dovoljno diferencijalna i tranzitivna da obuhvati sve segmente iskustva, predstavljenih preko homološki korespondirajućih nizova zasnovanih na bazičnom principu binarne opozicije.
Ovo je ’matriks logika’, koja, koliko god da je poštovala diskontinuitet fenomena, uvek ih je uklapala u jedan finalni kontninuum projektujući jedan ’red’ na drugi ’nered’, čijim bi se pretvaranjem u neki novi red povećao nivo razumevanja detalja. Ovaj proces se nalazi u osnovi spiralnog rasta arhaičke pseudo-nauke koji je čitav Kosmos pretvorio u jedan antropomorfni totalitet. Svet je postao istovremeno smislen iako i dalje surovo realan. Sve fizičke sile su postale izvor informacija. Svaka prirodna manifestacija je nešto značila i nudila mogućnost tumačenja, na osnovu koga se moglo unaprediti ponašanje u budućnosti. Razumevanje fizičkog procesa bilo je neodvojivo od razumevanja njegovog značenja i mesta unutar konzistentne strukture univerzuma.
Mi danas ovakvo mišljenje vidimo kao ’primitivno’. Ali smo možda nesvesni do koje mere je takav način razmišljanja nudio uvide koji nam danas možda sve više izmiču. Naše osećanje intelektualne superiornosti zasnovano je na univerzalno prihvaćenom poistovećivanju evolucije sa napretkom. Ono se nalazi i u osnovi ’rekapitulacionizma’ – teze da postoji korespondencija izmedju kolektivnog kognitivnog razvoja civilizacije i individualnog kognitivnog razvoja dece. Prema ovoj teoriji, dečja kognitivna kompetencija se razvija kroz specifične faze, koje potpuno odgovaraju intelektualnim karakteristikama koje se istorijski mogu trasirati unutar različitih kultura. Utoliko kognitivne sposobnosti arhaičkih ljudi odgovaraju kognitivnim sposobnostima koje mi danas stičemo u ranom detinjstvu. 1916. godine, u svom Uvodu u psihoanalizu, Frojd je izjavio da svaki individualni psihološki razvoj ponavlja ukupan razvoj ljudske rase. Tehničkom terminologijom rečeno ’ontogeneza’ je rekapitulacija ’filogeneze’. Jung je direktno povezivao fantastičke, mitološke scene sa dečjim fantazmima. Ipak, tek je Žan Pijaže postavio tezu da se ovaj paralelizam zasniva na činjenici da postoji jedan jedini, univerzalni put kognitivnog razvoja, koji se mora proći i na individualnom i na kolektivnom nivou. Taj put polazi od jedne vrste egocentrizma, koji odgovara arhaičkom antropocentrizmu, kao i instinktivne reakcije na spoljašnji svet, koja je nužno zasnovana na jednostavnosti. Da bi se kasnije, procesom odrastanja, povećala objektivnost, omogućujući razumevanje viših nivoa kompleksnosti.
Problem rekapitulacionizma se sastoji u činjenici da ne postoje biološki ili neuralni razlozi koji bio opravdali nužnost ovakvog univerzalnog kognitivnog razvoja. Drugim rečima, moderna nauka ima velike probleme da utemelji rekapitulacionizam, pa tako i verovanje u superiornost moderne u odnosu na arhaičku paradigmu. S druge strane, naši preci bi ovakav rekapitulacionizam odmah bez ikakvih problema razumeli iz jedne ’pseudo-astrološke’ perspektive. Za njih, korespodencija izmedju individualnog i kolektivnog razvoja predstavlja logičnu posledicu strukturalne sličnosti izmedju različitih vremenskih ciklusa. Ako jedan dan može da korespondira jednoj godini, a jedan mesec čitavom ciklusu života – zašto individualni razvoj ne bi korespondirao kognitivnom razvoju civilizacije u celini? Drugim rečima, sličnost dela i celine je mnogo logičnija arhaičkom umu nego što je doskora bila nama samima. To se delimično izmenilo u poslednjih tridesetak godina tokom kojih se razvila nelinearna dinamika i fraktalna teorija, koja takodje razotkriva strukturalnu sličnost celine i delova, samo sada koristeći veoma moderan matematički aparat.
Da li to znači da su naši preci, bez da su bili zavedeni mnoštvom predrasuda koje se prenose kroz proces socijalizacije, imali jednu, u osnovi, dobru intuiciju opšte povezanosti fenomena u Kosmosu – intuiciju koju smo mi izgubili tokom poslednjih nekoliko vekova u kojima smo se fokusirali samo na kauzalne veze izmedju uzroka i posledica? Teško je reći. Ali je svakako dobro, s vremena na vreme, razmotriti i tu mogućnost, kako bi se ublažili negativni efekti jedne kognitivne arogancije, koju mislimo da treba da imamo, samo zbog toga što smo se, u odnosu na naše pretke, rodili mnogo kasnije…
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|